Šetnjom kroz centar grada članovi Međuopštinske organizacije saveza slepih i slabovidih Pančevo (MOSS) obeležili su u petak, 15. oktobra, Svetski dan slepih – Dan belog štapa. Ovaj datum ustanovljen je pre više od pola veka s ciljem da se podigne svest javnosti o problemima ove kategorije stanovništva i da se porazgovara pre svega o njihovoj bezbednosti i samostalnosti.
Svoju šetnju uz pomoć belog štapa članovi MOSS-a završili su u zgradi pančevačke Gradske uprave, gde su razgovarali sa Draganom Kuprešanin, zamenicom gradonačelnika i Milenkom Čučkovićem, članom Gradskog veća zaduženim za područje rada, zapošljavanja i socijalne politike.
– Nije Dan belog štapa jedini dan u godini kada razgovaramo sa predstavnicima lokalne samouprave, naprotiv. Sa njima imamo lepu dugogodišnju saradnju. Naša organizacija okuplja članove iz pet opština: Pančevo, Kovin, Kovačica, Alibunar i Opovo i svi oni nam pomažu koliko mogu, ali Pančevo pomaže najviše, tim pre što je od 470 naših članova, njih oko 350 iz ovog grada – istakla je Ružica Antić, predsednica MOSS-a.
Prilikom skupa u Gradskoj upravi Dragana Kuprešanin, zamenica gradonačelnika, podsetila je na to da u Srbiji živi preko 12 hiljada slepih i slabovidih lica i da je Dan belog štapa prilika da se šira javnost upozna sa problemima sa kojima se oni svakodnevno suočavaju.
– Svi moramo da damo doprinos da se slepa i slabovida lica uključe u sve sfere društvenog života. Grad Pančevo nastoji da obezbedi jednake uslove za sve građane i njihovu ravnopravnu participaciju u društvenom životu, a zadatak Gradske uprave jeste da na ovaj dan sumira šta je u prethodnom periodu urađeno za poboljšanje položaja slepih i slabovidih. Iz budžeta Grada ove godine izdvojeno je 1.135.000 dinara za rad i programske aktivnosti MOSS-a, ali to nije sve. Grad Pančevo ovoj organizaciji i njenim članovima pruža i druge vidove podrške i pomaže im kroz konkurse.
Osnovna potreba: taktilne staze
Jedan od ključnih problema na koje su slepi i slabovidi skrenuli pažnju gradskim čelnicima jeste onaj koji se tiče njihove bezbednosti prilikom kretanja kroz grad.
– Sugerisali smo zamenici gradonačelnika i većniku Milenku Čučkoviću da je sad, kada je grad svakako raskopan zbog radova, idealna je prilika da se na delove trotoara koje treba „zakrpiti“, umesto običnog betona postave taktilne staze. Taktilna staza ima 5-6 rebara i pomaže slepoj osobi da stigne od tačke A do tačke B. Štap se zabode u jedno rebro i osoba se tako kreće putem kojim ga staza vodi. Tako slepa osoba daleko lakše može da stigne, na primer, od prostorija svoje organizacije do autobuske stanice i slično. U Pančevu nema nijedne takve staze. Ima ih mnogo u Beogradu, a postoje i u još nekim gradovima u Srbiji. Semafori za slepe sa zvučnim signalom su takođe neophodni – naglasila je Ružica Antić.
Smetaju bašte kafića i reklamni panoi
Zlatibor Lazarov, potpredsednik MOSS-a, podsetio je na još jedan dugogodišnji problem slepih i slabovidih u našem gradu.
– Ljudi postavljaju bašte svojih kafića i razne reklamne table po ulici i neretko se to čini bez ikakvog reda, tako da se čak i osobama koje vide može desiti da se sapletu ili udare u neočekivanu prepreku. Možete ona zamisliti kako je osobama koje loše vide ili ne vide uopšte. Godinama već ukazujemo na ovaj problem, ali naši sugrađani kao da nemaju sluha za to.
Lazarova su, inače, članovi njegove organizacije, predložili za ovogodišnju Novembarsku nagradu zbog doprinosa koji je dao za poboljšanje kvaliteta života slepih i slabovidih osoba.
Šta MOSS nudi članovima
Članovi MOSS-a od svoje organizacije mogu dobiti podršku u rešavanju različitih pravnih i administrativnih poslova, a na raspolaganju su im i brojne zanimljive aktivnosti i sekcije.
– Članovima naše organizacije pomažemo oko ostvarivanja svih onih prava koja im država nudi, kao što su tuđa nega, odlazak u invalidsku penziju, oslobađanje od pretplate ili nekih taksi, ostvarivanje prava na besplatne autobuske karte za gradski prevoz i drugo. Naše aktivnosti finansira Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i one su brojne i raznolike. Ove godine imamo radionicu dekupaža, kao i muzičko-poetsku radionicu. Za nju vlada veliko interesovanje budući da imamo puno članova koji sviraju, pevaju, recituju ili pišu pesme. Takođe, već godinama uspešno realizujemo psihološku radionicu, koju vodi naša Pančevka Dobrila Jovanović. Našim članovima izuzetno mnogo znači rad sa njom – kaže Ružica Antić.
Ove godine pokrenuta je i radionica digitalne pismenosti.
– Postoji, naime, govorni program za android telefone namenjen upravo slepima, a na radionici učimo kako da ga koristimo. U organizaciji je uvek živo, svakodnevno nam dolaze članovi, bilo radi učešća u nekoj od aktivnosti, bilo zato što im je potrebna pomoć. Naš sekretar im stoji na raspolaganju svakog radnog dana od 8 do 15 sati, osim utorkom kada je tu od 13 do 17 sati –
Posao je teško naći
Zapošljavanje je jedan od najvećih problema za sve osobe sa invaliditetom, pa nisu izuzetak ni slepi i slabovidi.
– Ove godine su tri naša člana zaposlena preko javnih radova na period od po četiri meseca. To im mnogo znači, ali nažalost, ta četiri meseca su u većini slučajeva jedini period u toku godine kada oni dobijaju priliku da rade. Glavni problem je u tome što poslodavci, po zakonu imaju obavezu da ili zaposle određeni broj osoba sa invaliditetom ili da umesto toga plate državi „penale“. Velika većina ide linijom manjeg otpora i bira tu drugu opciju, ne dajući osobama sa invaliditetom nikakvu šansu da dokažu da mogu da budu i te kako dobri i vredni radnici. Ne moramo mi samo da primamo tuđu negu, mi želimo da radimo, ali nam se takva prilika retko pruža. Mi u organizaciji imamo i ljude sa završenim fakultetima, pa čak i magistratima i doktoratima, ali i oni imaju problem da pronađu posao. Jedan od naših članova tako sa doktoratom radi kao fizioterapeut, upravo zato što poslodavci izbegavaju da zaposle osobu sa invaliditetom – kaže predsednica MOSS-a.
Želje su nam svima iste
Najveći broj slepih i slabovidih osoba srednju stručnu spremu stiče u Školi za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu, i to u uglavnom na smeru za pravnog birotehničara.
Jedan od članova MOSS-a koji je završio ovu školu i koji je ove godine bio angažovan od strane NSZ preko javnih radova jeste i Pančevac Danijel Todorović (34). On je skoro potpuno slepa osoba, baš kao i njegova supruga s kojom ima jednogodišnju ćerkicu Ivu.
– Želim da se zahvalim čelnicima naše organizacije što su i ove godine kao i 2019. konkurisali za javne radove i što su me po drugi put angažovali i omogućili mi da budem koristan kako za društvo, tako i za članove MOSS-a. Uključen sam u realizaciju svih aktivnosti u organizaciji i radim kancelarijske i administrativne poslove, što podrazumeva obavljanje telefonskih poziva, ažuriranje baze podataka o članovima, rad na kompjuteru uz pomoć govornog programa, učlanjivanje novih ljudi i kreiranje različitih projekata. Naša organizacija je čist primer kako bi poslodavci trebalo da se odnose prema osobama sa invaliditetom: treba nam dati šansu, mogućnost i prostor da pokažemo šta znamo i šta možemo da uradimo. Tako će poslodavci najbolje uvideti da mnoge osobe sa invaliditetom mogu biti i te kako korisne u njihovom preduzeću. Imali invaliditet ili ne, svi smo mi zapravo isti. Svi imamo iste potrebe i iste želje: da budemo primećeni, da dajemo svoj doprinos u društvu, da budemo korisni.
Ne biti slep od rođenja – to je sreća u nesreći
Na pitanje kako supruga i on kao slepe osobe funkcionišu u svakodnevnom životu i kako se snalaze sa ćerkicom, Danijel ima odgovor nad kojim ćete se sigurno zamisliti.
– Funkcionišemo dobro. I supruga i ja smo tokom jednog dela života imali mogućnost da bar delimično vidimo. Ona je već na rođenju bila slabovida, ali imala je mnogo veći procenat vida nego što je to sada slučaj. Ja sam do prvog razreda osnovne škole video normalno, a nakon toga je počeo postepeno da mi opada vid. To je za nas sreća u nesreći jer već znamo kako stvari izgledaju, pa čak i taj minimalni procenat vida koji mi je preostao doprinosi da mozak na osnovu sećanja stvori pretpostavku o onome što se nalazi preda mnom. Ćerkica vidi dobro. Nas troje živimo sami i trudimo se da se ne oslanjamo na pomoć drugih, da budemo što samostalniji. Ja već deset godina pokušavam da nađem neko stalno zaposlenje i to teško ide, ali ne predajem se. Pored ovih već nabrojanih veština, ja sam i maser. MOSS nastoji da nam pomogne i da meni omogući da kroz javne radove steknem što više radnog staža i da se usavršavam kroz različite obuke. Na tome sam im od srca zahvalan.Od desete do dvadeset pete godine sam se aktivno bavio i sportom – atletikom, plivanjem, kuglanjem i goabalom (igra loptom za slepe, prim. nov). Upravo sport me je naučio da nemam strah od izazova i da adekvatno odreagujem i na pobede i na poraze. Bog ti možda uzme na jednoj strani, ali ti na nekoj drugoj pruži više nego ostalima. Ne treba jadikovati nad onim što nemaš, to nikud ne vodi. Treba prihvatiti sebe sa svim prednostima i nedostacima, pronaći svoju svrhu i usmeriti energiju u to. Meni taj stav pomaže da uvek idem napred – poentira Danijel.
