Oduvek je Pančevo moglo da se ponosi sjajnim rukometašima. Jednostavno, lepljiva lopta pustila je korenje na obali Tamiša i „zarazila” mnoge mlade ljude u ovom delu sveta. Jedan od onih koji nije odoleo izazovima te čarobne igre jeste i junak naše priče.
Veći deo života – gotovo tri decenije – proveo je u rukometu. Imao je mnogo uspeha, igrao u mnogim klubovima, a u stvari, kako sam kaže, rukomet uopšte nije voleo.
Ovo je priča o Ivanu Distolu, sjajnom desnom beku, neumornom borcu za sportsku i životnu pravdu, večitom buntovniku, ali i čoveku uvek spremnom da pomogne. Ovo je priča i o fizioterapeutu koji svoj posao voli iznad svega. I oduvek je maštao o njemu…
Ivan Distol je rođen 28. januara 1982. godine, a rukometom je počeo da se bavi u OŠ „Goce Delčev” u Jabuci, kao učenik petog razreda.
– Moja porodica se ubrzo preselila u Pančevo, pa sam se kao trinaestogodišnjak obreo u Dinamu. Doveo me je Jova Otaš, a trener je u to vreme bio Kića Rapajić. Bila je to generacija u kojoj su stasavali i braća Radanović, Komlanov i mnogi drugi odlični igrači. Nekako brzo priključili smo se i treninzima prvog tima kod Ilije Vignjevića i tako je nekako krenula cela ta moja rukometna priča – priseća se Distol svojih početaka u druženju sa lepljivom loptom.
Zaigrao je i u prvom timu popularnih „žuto-crnih”, kod trenera Nikole Markovića, a onda je sreću i pravdu počeo da traži u mnogim drugim klubovima.
– Rekli su mi da za mene nema mesta u timu, pa sam krenuo u putešestvije. Najpre sam otišao u kačarevačko „Jedinstvo”, igrao sam na dvojnu registaciju i u Jabuci, bio sam klinac… Majka mi je umrla 2000. godine i život je u tim trenucima bio baš komplikovan. Rukometni put me je tri godine kasnije odveo u Vršac, gde sam proveo četiri sjajne sezone. Treneri su mi bili Milan Krstić i Ilija Vignjević. Iako drugoligaši, igrali smo i polufinale Kupa Srbije. Uporedo sam i studirao na Višoj medicinskoj školi u Zemunu – prelistava Ivan i tužne, ali i lepe stranice sećanja po glavi.
Otisnuo se junak naše priče i u rukometnu pečalbu. Bio je u Austriji, pa na probi u Dubaiju, odigrao je polusezonu u kragujevačkom Radničkom, kratko vreme proveo je i u Doboju, a onda je usledio povratak u Srbiju.
– Dinamo u to vreme nije imao novca da plati obavezni certifikat, u međuvremenu se javio Spartak i tako sam se preselio u Suboticu gde sam proveo sedam prelepih godina. Iz treće lige stigli smo do elite, bili smo vicešampioni Srbije, igrali smo SEHA ligu. Promenio sam zaista mnogo trenera. Što se tiče samog treniranja, uživao sam kod Vuka Roganovića, ali što se tiče života i ljudskosti, najviše sam naučio od Branislava Zeljkovića. Pod njegovom komandom smo i ostvarili najveće uspehe. Naša saradnja je u početku bila problematična, ali posle je sve bilo kako treba. Boravak u Subotici mi je ujedno bio i najlepši deo karijere. Imao sam ponude da idem u Izrael, Saudisjku Arabiju, Tursku, ali jednostavno nisam želeo, jer sam se na severu zemlje osećao kao kod kuće.
Dok je Ivan igrao za Spartak i nemilice tresao mreže rivala, mnogi ljubitelji rukometa u Pančevu sa setom su gledali njegove partije u dresu popularnih „golubova”, sve nadajući se da će ga ponovo videti i u „žuto-crnoj” opremi pančevačkog kluba.
– Vratio sam se u Dinamo kada se klub vratio u elitu. Trener je bio Ivan Petković, bili smo vicešampioni Srbije, igrali smo SEHA ligu. Bilo je to lepo vreme za pančevački klub. Poslednjih sezona sarađivao sam i sa Nenadom Kraljevskim, a zvanično sam se od igranja za Dinamo oprostio u junu ove godine. Sada sam registrovan za Rukometnu akademiju Dinamo. Ne igram, ali spreman sam da pomognem ako zatreba – uvek je tu za prijatelje Ivan.
Gotovo ceo svoj život proveo je u rukometu, a sada, kada podvuče crtu ispod svega što je postigao, ima jako zanimljiva razmišljanja…
– Rukomet sam voleo samo zbog druženja i zbog putovanja. Jer samo to se u životu pamti. Pehari i medalje se zaboravljaju. Ja sam 2019. godine izabran i za najboljeg sportistu grada, ali sve te uspomene sam spakovao u jednu fioku i nemam vremena da se vraćam unazad. Sport kao sport je prljav, u rukometi pravila nisu striktno definisana, mnogo toga se svodi na osećaj sudije, uvek ti neko kreira utakmicu ili prvenstvo. Čak i kada budeš bolji na terenu, može da se desi da ne pobediš. Uvek sam bio buntovnik. Pa kako da ne budem, radiš krvavo na treningu, daješ sve od sebe, daješ sebe, život, a onda ti neko sve to ukrade na utakmici. Takav sam i u životu. Takva je i moja sestra. Mi nepravdu ne podnosimo. Ja uvek kažem ono što mislim. Znam i da mnogo ljudi i ne voli da čuje surovu istinu, ali šta ja tu mogu. Kod mene nema pakovanja reči u celofan. Tako sam i prijatelje selektovao u životu – govori ono što i misli junak naše priče.
Nije lako baviti se vrhunskim sportom, a uporedo studirati i polagati ispite. Nema mnogo tako pozitivnih primera u našoj zemlji, ali Ivan Distol to svakako jeste.
– Oduvek sam imao dve želje, još kao klinac. Da budem ili plastični hirurg ili maser. Eto, ovo drugo mi se ostvarilo. U periodu kada sam se vratio iz Dubaija, nisam imao ni klub ni posao, pa sam to vreme iskoristio da diplomiram na Višoj medicinskoj školi. Kao civlni vojnik radio sam u pančevačkoj bolnici kao fizioterapeut, tu sam završio i pripravnički staž. Počeo sam da radim u firmi „Fizio balans” kod mog najboljeg druga Marka Pejakovića, ali pošto je on otišao u Norvešku, moj kolega Bojan Vukomirović i ja smo preuzeli firmu koja se sada zove „Bodi balans” i eto uspešno radi već 12 godina. Imamo mnogo posla, ali najvažnije da su klijenti zadovoljni. Često se pacijenti smeju kada dođu sa nekim problemom, a ja kažem, znam, sve sam ja to imao kao igrač – ponosan je Distol na svoj pređeni put, ali na svoja trenutna postignuća.
Ostao je u stručnom štabu Rukometnog kluba Dinamo, radi kao fizioterapeut i ima mnogo hvale za igrače, ali kada je sport kao sport u pitanju, njegova ljubav je tenis.
– Da, tenis je neka posebna ljubav. Još pred dvadesetak godina, imao sam neki problem sa ramenom, pa smo moj tadašnji saigrač u rukometu Ivan Tubić i ja počeli da jačamo ramena prebacujući lopticu reketom preko mreže. I tako je počelo. Sada uživam u singl sportu, kolektiv me je istrošio. Član sam Tenis kluba Dinamo, igramo Ligu gradova, druženje je sjajno, a postoji i taj takmičarski deo. Baš uživam igrajući tenis – dodaje ovaj sada iskusni četrdesetodvogodišnjak koji se i dalje raduje svakom životnom uspehu i svakoj novoj prilici za dobro druženje.
Kažu da iver ne pada daleko od klade, pa je možda baš i zbog Ivana i njegov sestrić počeo da se bavi rukometom.
– Moj sestrić Todor Veljković, ima 14 godina i trenira u Rukometnoj akademiji Dinamo. Ja ga još nisam gledao nijednom, ne želim da mu stvaram bilo kakav pritisak, ali kažu da je jako perspektivan. On je sada u tim godinama mnogo zagriženiji nego što sam bio ja sa svojih četrnaest. Todor je već pozivan i u reprezentaciju Vojvodine, ali o njegovom talentu, dok se sam ne uverim, neću mnogo da komentarišem – opet, baš ono što i misli, kaže junak naše priče.
Ivan Distol – buntovnik časnog srca. Uvek s razlogom. Čovek koji nikada nije bio „u kalupu”. Nezavistan i svoj. Ljudina! A o tome će vam najbolje reći njegovi iskreni saborci i – pacijenti…
Fotografije: Ivan Distol, privatna arhiva
