Veliki dan za Dečju scenu „Pođi tuda” Kulturnog centra Pančeva biće utorak, 9. decembar, kada će ta scena obeležiti 20 godina rada, a ujedno će jedna od najboljih predstava koju je ona iznedrila, „Ja sam Akiko”, doživeti svoje 50. izvođenje.
Komad je nastao po romanu Stefana Tićmija, u režiji Milje Mazarak Marinkov, glavnu ulogu tumači Sofija Mijatović Lazarov, a publika će moći da ga pogleda na sceni Kulturnog centra od 19.30 sati. Ulaznice koštaju 500 dinara i mogu se kupiti na blagajni Kulturnog centra.
Inače, uoči predstave, od 18 sati, pisac Stefan Tićmi, imaće u foajeu Kulturnog centra promociju svog najnovijeg romana „Tata kaže gambit”. Sa autorom će razgovarati Stefan Stanojević, a odlomke iz knjige će čitati glumac Miloš Lazarov.
Nakon toga, sledi i predstava koja u prvi plan stavlja odnos deteta i roditelja, kroz priču o odrastanju bez jednog roditelja i o dečjoj usamljenosti.
Povodom 50. izvođenja Branislav Radovanović, urednik dečjeg programa Kulturnog centra Pančeva, u emotivnom tekstu prisetio se nastanka ove predstave i svega onoga što je taj komad značio za ekipu koja je na njemu radila i mnogobrojnu publiku koja ga je do sada pogledala. Prenosimo taj tekst u celosti…
JA SAM AKIKO — PEDESETO IZVOĐENJE
(priča o jednom čudu)
Od prvog izvođenja u dnevnoj sobi kod Sofije i Laze do premijere u Kulturnom centru Pančeva prošlo je svega nekoliko meseci. Kad se nešto dobro rodi, obično požuri da stigne na scenu, baš kao naša Akiko, koja nikad nije umela dugo da čeka.
U toj sobi nije bilo scenografije, reflektora ni tonskih proba. Niko nije proveravao kablove, markere, tehničke liste ni rasporede. Bila je samo jedna sramežljiva devojčica i jedna drvena figurica koja, po Sofijinim rečima, ume da bude jaaako topla.
Sofija je tada pripremala mini monodramu za Zmajeve dečje susrete, a trebalo joj je zeleno svetlo od autora Stefana Tićmija. A Stefan je već bio na vezi, zahvaljujući jednom prethodnom BUDI festivalu i onom čuvenom sistemu spajanja tačkica kao u malim sredinama: Halo, Leskovac? Halo, Pančevo? Veza odlična. Dozvola stigla brže nego što bi stigao i mejl.
Publiku su te večeri činili Zoe, Iris i Đorđa, uz Natašu, Lazu i mene. Sasvim dovoljna ekipa da se dnevna soba pretvori u pozorište, naš mali kućni ogranak Sterijinog pozorja. Dovoljno da se nešto zapali u vazduhu.
Teatar Radovanović imao je čast da vidi predpremijeru baš tamo gde je sve počelo, uz onu malu figuricu koja je na trenutke delovala kao da zna više o predstavi nego mi. Sofija je te večeri, uprkos velikoj tremi, odigrala svoju Akiko kao da joj je to pedeseto izvođenje, a ne prvo. I nije prošlo mnogo, a mala Akiko postala je pozorišni hit o kom su govorili glumci, reditelji i pisci. Festivali i publika počeli su da je traže brže nego što smo je mi mogli igrati.
I evo nas sada, četiri godine i pedeset izvođenja kasnije, a čudo još traje.
Ko je sve ugradio svoj deo srca?
Ova predstava je, kao i svaka dobra stvar u životu, rezultat svih nas. Neko je doneo reč, neko svetlo, neko strpljenje, neko osmeh, a mnogi su doneli i kofere. Sve te sitnice i krupnice spojile su se u jedno neobično, nežno čudo.
Najpre je Sofija, moj Paja (Znate Kamiondžije) od jednostavne monodrame stvorila čitav univerzum. Usput je stigla i da se uda pa je svom prezimenu pridodala i ono Lazarov.
Zatim je tu Milja Mazarak, rediteljka koja je imala jasnu viziju još pre nego što smo i sami naslućivali koliko je ova priča velika. I tek sada shvatam da su se naše glavne junakinje udale baš za ljude koji su tada bili naši saradnici, kao da je sama Akiko umešala svoje prste i u njihove životne rasporede.
Isidora, dramaturškinja, budno je pratila svaki korak i strpljivo doterivala Stefanov tekst, uvek sve u šesnaest. A Stefan je možda baš zbog toga bio sa nama na svakoj probi u Pančevu i na premijeri je Isidori poklonio makaze za sečenje žbunja, jer dobar tekst, kao i žbun, ponekad mora da se oreže, ili ti štrihuje da bi izrastao.
Mina je osmislila božanstvenu scenografiju sa mnogo duše, pridržavajući se jedinog uslova da sve mora stati u naš kombi, našu malu KIA raketu, a da i dalje izgleda kao da je stigla sa velike pozornice.
Bilja je kreirala kostim koji je podjednako lep i izdržljiv, što vam govorim u poverenju pred ovo pedeseto izvođenje, a u svemu tome svoj tihi ali dragoceni trag ostavio je i Miloš, Biljin asistent.
Jedan Nikola komponovao je muziku koju bi, verujem, u zlatu platio i Žan Pjer Ženet. Drugi Nikola naslikao je svetlo koje je učinilo da fotografi poput Saleta koji je uradio naše prve fotografije, ali i mnogi drugi, uživaju da fotografišu predstavu Akiko, koja na trenutke izgleda kao rupičasti tavan kroz koji se probijaju nežni zraci svetlosti.
Lazi je sve bilo jasno još prvog dana, onog u dnevnoj sobi. Bio je jedini i najbolji izbor za glas Marsela iz offa.
A onda i svi vi koji ste nam donosili kofere, sitnice i dragocenosti bez kojih ovaj naš poduhat ne bi imao ovoliku dušu. Svaki predmet postajao je deo predstave, mali glumac bez teksta.
I onda dođe pedeseto izvođenje. Četiri godine kasnije. Nekoliko stotina kilometara kasnije. Mnogo festivala i nagrada kasnije.
A koja je najveća nagrada? Ne nalazim je u priznanjima, ni u diplomama, ni u festivalskim spiskovima. Najveća nagrada su prijateljstva koja su se usput stvorila. Prijateljstva za ceo život. Prijateljstva koja su rasla iz svake probe, svakog puta, svakog aplauza, svake tišine kada se ton ugasi i kada ostanemo samo mi.
Mi i priča koju smo napravili zajedno.
Jare.
