Nakon što je 3. maja cela Srbija zaspala i probudila se narednog jutra sa knedlom u grlu i čvorom u želucu zbog svega onoga što se desilo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” u Beogradu, tragedijama tu nije bio kraj, a mnogo nerešenih problema isplivalo je na površinu.
Čini se da je jedan od njih taj da se na mentalnom zdravlju adolescenata, u periodu kada su oni možda najosetljiviji u životu, jako malo radi ili se ne radi uopšte. Na sistematskim pregledima deci se izmere težina, visina, pregledaju im se zubi, kosti, stopala… ali niko ih ne pita – kako su, kako im je u duši.
Da li nas utisak vara ili je zaista tako, do kakvih sve problema dovodi ta nebriga o mentalnom zdravlju adolescenata i o prevenciji, šta konkretno na tom polju može da se učini i o još nekim pitanjima koja nas sve ovih dana muče razgovarali smo sa Jadrankom Grujičić Đurić, psihologom i porodičnim psihoterapeutom iz Centra za edukaciju i lični razvoj „Psihogeneza”.
Koji su to izazovi koje adolescencija donosi?
– Za početak, važno je znati da je adolescencija jedan od životnih ciklusa koji se sa pravom smatra najstresnijim dobom kako za samog adolescenta, tako i za celu porodicu. To je dug period koji započinje pubertetom, fiziološkim i telesnim promenama deteta, a završava početkom odraslog doba. Na ovom decenijskom putu pred adolescentima je niz razvojnih zadataka koje je neophodno da prođu kako bi postali nezavisni i postigli funkcionalnost odrasle osobe. Neki od glavnih jesu prihvatanje sopstvenog tela, separacija u odnosu na roditelje, priklanjanje vršnjačkim grupama, usvajanje sopstvenog sistema vrednosti, razvoj morala i na kraju kreiranje identiteta. Na osnovu ovoga svako može zaključiti da je pred detetom veoma složen i kompleksan razvojni period, a da su za realizaciju svakog od navedenih zadataka važni uticaj roditelja, vršnjaka, propagirani sistem vrednosti, etički i moralni standardi kulture u kojoj adolescent odrasta… Ukoliko se zapitamo šta je od ovoga najvažnije, bićemo i sami u dilemi i ostati bez jasnog odgovora jer sve ima podjednaku važnost, ali u različitim periodnima adolescencije.
Šta je ono što možemo kontrolisati i na šta direktno možemo uticati kako bi naša deca izrasla u zdrave i stabilne ličnosti?
– Izvesno je i očigledno da je to porodica, odnosno odnosi i atmosfera koju stvaramo u njoj. Na roditeljima nije lak zadatak: njihova podrška, strpljenje i responzivnost u ovoj fazi razvoja bitniji su nego ikada, jer instant rešenja ne postoje. Kao kada posejete seme biljke koju volite, zalivate je i trudite se da joj dajete sve ono što joj je potrebno kako bi izrasla i procvetala u svojoj punoj snazi, tako je i vaše dete projekcija svega onoga što ste mu „davali” ili „ne davali” tokom odrastanja i sazrevanja.
Šta se dešava sa detetom koje u porodici ne pronalazi oslonac niti putokaz koji će ga usmeriti ka izrastanju u zdravu i zrelu ličnost? Kakve to posledice može imati po njega, a kakve po društvo?
– Kada govorimo o relaciji roditelj – dete, veoma je važno da se osvrnemo na suštinske potrebe koje bi trebalo da budu realizovane kako bi dete izraslo u mentalno zdravu osobu. To su potrebe za sigurnošću, bliskošću i prihvatanjem. Zanemarivanje ovih potreba u detinjstvu nosi dugoročne posledice koje se najintenzivnije manifestuju u periodu adolescencije. Deca koja su zanemarena, koja rastu u hladnoj atmosferi, sa emocionalno nedostupnim roditeljima, vrlo često postaju nesigurna, povučena i/ili agresivna, sklona impulsivnosti i acting out-u, što oslikava lice i naličje žrtve vršnjačkog nasilja, ali i mogućeg aktera tog nasilja. Emocionalno zanemarivanje dece vodi ka izolaciji, izopštenosti, potisnutom besu i agresiji, što može rezultirati kobnim posledicama, kako po samo to dete, tako i po druge. Kolektivno, nebriga o ovim suštinskim potrebama vodi stvaranju jednog neosetljivog društva u kojem su odnosi otuđeni, hladni i bez empatije.
S obzirom na to da se među mladima primećuju otuđenost, izolacija i beg u virtuelnu stvarnost, kako povezujete takvo stanje sa skorašnjim događajem u školi „Vladislav Ribnikar”?
– Činjenica je da je odrastanje danas mnogo drugačije nego ranije, da su deca i mladi usmereni ka novim tehnologijama koje omogućavaju kreiranje potpuno novih identiteta i realnosti. Ovde pre svega mislim na uticaj dostupnih sadržaja na internetu, video-igara i društvenih mreža na kojima se nudi mnoštvo agresivnog i necenzurisanog sadržaja. Za dete od 12 ili 15 godina ovakvi sadržaji predstavljaju izvesnu realnost, jer u ovom periodu deca još nisu u stanju da apstraktno razmišljaju, nemaju izgrađeno kritičko mišljenje, niti su dostigla kognitivnu zrelost koja im omogućava racionalno rasuđivanje i donošenje odluka.
Kako roditelji da se postave u toj situaciji?
– U ovom delu „zabave” roditelji mogu imati uticaj time što će se uključiti u ovu aktivnost, potruditi se da, zajedno sa svojim detetom upoznaju igricu ili mrežu koja mu drži pažnju. S detetom treba razgovarati o sadržaju, razmatrati moguće posledice i uticaj na stavove koje ono gradi prema sebi i svetu oko sebe.
Možete li uputiti konkretan savet ili sugestiju roditeljima kako da komuniciraju s decom u situacijama nakon velikih tragedije kao što su ove kojima svedočimo ovih dana?
– Budite prisutni, na samo sada, već u svakoj situaciji u kojoj prepoznate da dete treba vašu pažnju. Razgovarajte jezikom koji vaše dete može da razume. Pitajte ga kako se oseća, šta oseća, gde oseća… Isto tako, podelite svoja osećanja i zabrinutost s njim. Otvoreno saosećajte sa kolektivnom tugom i razgovarajte o posledicama onda kada dete za to bude spremno. I ne čekajte da se vatra rasplamsa kako biste gasili požar, već reagujte uvremenjeno. Ne zaboravite da su sve velike promene počinjale malim iskoracima. Svako od nas može poći od sebe, od sopstvenog mikrokosmosa zvanog porodica, koji će biti model i putokaz kako kroz život dalje.
