Pre nekoliko dana objavili smo vest da je Boks klub „Profesionalac” iz Pančeva proglašen za najbolji klub u pokrajini na Pojedinačnom prvenstvu Vojvodine. Među Pančevcima kojima su tom prilikom pripala priznanja (a „palo” je šest zlatnih medalja i jedna bronzana, kao i tri pehara), bio je i mladi Strahinja Samardžić.
Strahinja je rođen 2008. godine, živi u Banatskom Brestovcu, i osvojio je upravo jedno od tih šest zlata u kategoriji do 57 kilograma.
I baš on je zvezda naše današnje priče, ali ovog puta iz malo drugačijih razloga. Strahinja je nakon velikog uspeha na Prvenstvu Vojvodine, u svojoj Tehničkoj školi „23. maj” imao pismeni zadatak. I o čemu bi ovaj momak pisao ako ne o onome što mu je u ovom trenutku najvažnije, a to su boks i mnogobrojna priznanja koja je do sada osvojio.
A verovali ili ne, od svih osvojenih zlata, on je kao najdraže izdvojio jedno – srebro. Osvojio ga je na takmičenju Omladinska zlatna rukavica u Banjaluci krajem februara, a put do te medalje bio je baš posut trnjem. Neko drugi bi sigurno odustao, ali ne i ovaj Pančevac.
Evo Strahinjinog sastava, odnosno svojevrsnog dnevnika i razmišljanja jednog petnaestogodišnjaka od reči do reči. Na vama je da procenite ima li tu potencijala za sportistu kojim će se Pančevo tek ponositi… Mi bismo rekli da i te kako ima, jer ovakva upornost i posvećenost su oduvek recept bile za uspeh!
Sportom se bavim od kad znam za sebe. Trenirao sam fudbal, rukomet, košarku… Ali sam osećao kao da mi nešto fali. Da su to igre, a ne sport. Želeo sam nešto drugačije, nešto što ne trenira svako. Ideju mi je dao očev, a sada i moj drug, Tiha. Rekao mi je: „Strale, a da te ja odvedem na boks?”. Kao iz topa rekao sam: „DAAAA!”. Od tog 23. avgusta 2019. do danas nisam propustio nijedan trening.
Na mnogo turnira, državnih i regionalnih prvenstava sam učestvovao od tada. Osvajao sam zlatne medalje, bio proglašavan za najboljeg boksera, najboljeg tehničara i još koješta…
Ali najdraža mi je srebrna medalja sa Zlatne rukavice iz Banjaluke. Razlog je taj što smo moj otac, koji mi je ujedno i jedan od trenera, i ja imali zanimljivo putovanje. Trebalo je da budemo na spisku učesnika turnira i da pređemo granicu samo sa takmičarskom knjižicom. I bili smo na spisku, ali – na drugom graničnom prelazu, a ne na onom na kome smo se nalazili! I eto velikog problema: ja nemam pasoš i ne mogu preko. Ali nije bilo šanse da odustanem. Rekao sam: „Ja moram da stignem u Banjaluku, sutra boksujem!”. Morali smo nešto da smislimo.
Oko 4 sata posle ponoći vratili smo se kući, a već u 7 bili smo u Policijskoj upravi i predali dokumenta za pasoš. Pasoš dobijam u 17 sati istog dana… I moj ćale i ja, konačno, krećemo put Banjaluke! Neispavan, umoran… ali samo mi je jedno u glavi: moram da stignem na turnir. Moj prvi međunarodni turnir!
Dolazimo u Banjaluku, u hotel „Evropa”, oko 3 ujutru. Ne mogu da zaspim od umora. Odlazim na merenje u 7.30. Ja boksujem u kategoriji do 57 kg. Zbog nespavanja i dugog puta, izgubio sam 2,5 kilograma! Vaga pokazuje 54,3 kg. Kalirao sam za dan 2,5 kg, jer nisam trenirao, nisam pio vodu i nisam jeo, pošto sam se bojao da ne prebacim sa kilažom preko 57 kilograma. Osećao sam se slomljeno. Jedva sam mogao da doručkujem…
Vraćamo se u hotel ne bi li uspeo da se odmorim za polufinale. Znao sam da me čeka teška borba sa odličnim Petrom Sandićem, najboljim bokserom u kategoriji do 57 kg u Bosni i Hercegovini.
Uspeo sam da se nekako odmorim. Odboksovao sam dobro i plasirao se u finale… Legao sam odmah posle meča. Ujutru opet merenje: 55 kilograma.
Osećam umor, ali želja me vodi. Finalni meč sam odboksovao odlično, prve dve runde sam čak bio i bolji. U trećoj nisam imao snage, stigao me je umor i iskusni Ognjen Antić, koji je aktuelni šampion Srbije u boksu i svetski prvak u kik-boksu, bio je spremniji i pobedio u ovom meču.
Ovo mi je bilo prvo učešće na ovako velikom turniru. Učestvovalo je devet zemalja. Banjaluku nisam uspeo da vidim baš najbolje, ali ćevape sam morao probati i da vam kažem da su fenomenalni! Zbog svega što sam doživeo tokom putovanja i dragocenog iskustva koje sam stekao, ova medalja mi je najdraža do sada! Boks je moj život! Neću odustati nikada! Radiću na tome da budem najbolji među najboljima!
Verujemo ti, Strahinja! Čitaćemo mi još tvojih „zlatnih” i „srebrnih” dnevnika, sigurni smo!
