Sve je počelo tiho, kao prava dečja igra, a pretvorilo se u blistavu sportsku karijeru koja je trajala dve i po decenije. Pred vama je priča o Danici Pavlov, jednoj od najboljih rukometašice koje je Pančevo ikada imalo.
Daca je rođena 6. decembra 1973. godine. Igru s „lepljivom loptom” zavolela je još kao devojčica u rodnom Dolovu, a najveći „krivac” za to bio je porodični kum Mirče Ljubojević.
– Počela sam prilično rano da se bavim rukometom, za mene je to bila samo igra, ali još dok sam bila u sedmom razredu, delegacija „Dinama”, koju je predvodio Kića Rapajić, došla je da pita moje roditelje da pređem u redove „žuto-crnih”. Tako je nekako počelo. Igrala sam za drugi tim „Dinama”, a trenirala s prvom ekipom. Bila je to generacija Ljubinke Obradović, Zorice Markov, Ljilje Rakočević, Slavice Čikić i drugih. Mene je u prvi tim ubacio je trener Nenad Kecman. Već s nepunih četrnaest godina igrala sam u prvom timu, bila sam najmlađa u Jugoslaviji, u vreme kada se „Dinamo” borio protiv „Radničkog”, „Olimpije”, zagrebačke „Lokomotive”… – premotava kadrove prošlih filmova naša sagovornica.
Кapiten na Svetskom prvenstvu
Još kao pionirka, Danica Pavlov je skretala pažnju rukometnih stručnjaka. Iako najmlađa na turnirima širom Jugoslavije, često je proglašavana za najbolju igračicu. Kao kapiten, predvodila je juniorsku reprezentaciju Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Francuskoj.
– Sećam se 1992. godine, otišle smo na pripreme juniorske reprezentacije Jugoslavije, ali su najpre bazu napustile Slovenke, pa Hrvatice i to je bio raspad te selekcije – priseća se Daca.
Danica Pavlov je zabeležila i četrdesetak nastupa za seniorsku reprezentaciju naše zemlje.
Provela je u „Dinamu” celu deceniju i, kako je stasavala, postajala je stub ekipe, kapiten. U tom periodu je rukomet učila i od trenera kao što su: Nenad Kecman, Bogosav Perić, Miki Milatović, Ranko Janković Belmondo…
– Igrala sam s mnogo dobrih rukometašica za sve to vreme. Olivera Kecman, sestre Šolkotović, Bilja Balać, Jasmina Guteša, Vesna Novaković, Saška Stefanović, Tijana Perušina, Lana Pokrajac, Zagorka Baštovanović… Sve su one bile moje saigračice. Najveći rivali u to vreme bili su nam beogradski klubovi „Radnički” i „Voždovac”, ali i podgorička „Budućnost”, niški DIN, šabački „Medicinar”… Nije bilo lako, ali uspevale smo da doprinesemo da „Dinamo” uvek igra u društvu najboljih – s ponosom priča Daca o vremenu provedenom u svom matičnom klubu.
Da su se u to vreme brojale asistencije, Danica Pavlov bi gotovo na svakom meču ponela zvanje MVP. O broju njenih asistencija na utakmicama najbolje govori činjenica da je većina njenih pivotmena igrala i u državnoj reprezentaciji.
– Posle deset godina došao je trenutak da se rastanem od „Dinama”, bilo je to 1997. godine. Dobila sam poziv od „Budućnosti” i – prihvatila. Moji motivi bili su isključivo sportske prirode, želela sam da igram u Ligi šampiona. Podgoričanke su imale strašan tim koji je predvodila Maja Bulatović… Igrale smo u polufinalu Lige šampiona – vraća Daca slike sećanja.
Posle jedne godine provedene u glavnom gradu Crne Gore usledio je odlazak u Niš, gde je odigrala jednu superligašku sezonu za DIN, a potom je usledio i odlazak u Makedoniju.
– Trener Joška Petković iz Niša je preuzeo „Kometal Đorče Petrov”, a želeo je da i ja pođem s njim u Makedoniju. Uh, bilo je to fenomenalno iskustvo. Igrale smo u finalu Lige šampiona, ali nismo uspele da savladamo „Hipobanku” iz Beča. Skoplje je živelo za klub, na trgu se gledalo finale na velikom video-bimu. Tada su sa mnom igrale i moje drage drugarice Indira Jakupović, Nataša Kolega, Goca Naceva, Larisa Kiseljeva… Bila je zaista čast igrati pored takvih igračica i ljudina – s ponosom govori Danica o vremenu provedenom u Makedoniji.
Rukometni putevi su je iz Skoplja odveli u Aranđelovac. U to vreme „Knjaz Miloš” je bio jedan od najboljih klubova u državi.
– Pet godina sam provela u Aranđelovcu. Bilo je to sjajno vreme. Pored mene, tu su bile i Lana Pokrajac, Bilja Balać, sestre Vojčić, Ana Pavlović… Osvajale smo domaće trofeje, a svih pet sezona igrale smo i u evropskim takmičenjima. Posle te „epizode” usledio je povratak u naš „Dinamo”. Vratile smo se sve tri, Bilja, Lana i ja, vratila se i Tijana Perušina, dogovorile smo se da „Dinamo” uvedemo u elitu, pošto je u međuvremenu ispao. I uspele smo! Ali, nažalost, onda je usledio raspad… Umesto da igramo u Evropi, došlo je do gašenja kluba, koji je grcao u dugovima. Nekako, tu se bližio i kraj moje karijere. Kratko vreme sam igrala u „Medicinaru” iz Šapca, imala sam već 33 godine, ali prelomila sam. Već sam počela da radim i u Zavodu za javno zdravlje, u službi epidemiologije, u divnom kolektivu, gde sam i danas zaposlena, i jednostavno nisam mogla da uklopim sve obaveze. S obzirom na to da sam u međuvremenu diplomirala na Višoj sanitarnoj školi u Zemunu, 2006. godine sam dobila zaposlenje. Primila me je direktorka Ljiljana Lazić, koja i danas obavlja tu funkciju. Darko Jovičić i Ceca Ničevski su me pozvali da dođem u ŽRK „Pančevo” na mesto predsednika. Pristala sam, iako sam rekla da tada jednostavno nisam imala vremena da se ozbiljnije posvetim tom poslu. Ipak, drago mi je da sam deo lepe rukometne priče kluba koji je letos ušao u najviši rang – govori junakinja naše priče.
Kada bi kretala iz početka, kaže da bi baš sve isto uradila.
– Pretrpela sam i mnogo povreda, operisala oba kolena, što me je sigurno sputalo da karijera bude još bolja, ali šta je – tu je. Rukomet jeste sport za mene, kao i ja za njega. Nisam preskočila nijednu sezonu. Uvek želja za pobedom mora da bude jača od straha od greške. Ako vole nadmudrivanje uz duel igru, ako imaju određen karakter i mentalni sklop – rukomet onda jeste sport za takve devojčice – ohrabruje junakinja naše priče neke nove klinke da se oprobaju u ovoj lepoj igri.
Prvo škola, pa tek onda rukomet
Tata Đura, koji je svojevremeno igrao veliki rukomet u Dolovu, i mama Vukosava nikada se nisu mešali u izbor svoje ćerke. Nisu je sprečavali u želji da se bavi rukometom, ali znalo se – škola je bila na prvom mestu.
– Kroz celu karijeru išla sam sama. Roditelji su jasno rekli: može rukomet, ali samo ako uz njega postižeš sve obaveze u školi. Čak sam i sve dogovore s predsednicima klubova odrađivala sama. U to vreme kum Mirče i brat Dejan bili su za mene i najveća podrška i najveći kritičari. I pored dobrih igara i mnogo golova, pričali smo uglavnom o greškama. Onako izubijana posle utakmice, kada se probudim u nedelju, koja mi je bila jedini slobodan dan, kroz glavu su mi prolazili samo slajdovi grešaka koje su napravljene u meču – govori Daca.
I brat Dejan je trenirao rukomet, a ovim sportom se bavi i njegova mlađa ćerka Jovana. Trenira u drugom timu ŽRK-a „Pančevo”.
Sin Stefan takođe u sportu
Daca i Ljubiša imaju desetogodišnjeg sina Stefana, koji već nekoliko godina trenira fudbal.
– Karakter ličnosti se brže formira kod dece koja se bave sportom. Pre se nauči da su porazi i pobede sastavni deo života. Drago mi je da se Stefan bavi sportom, ali podržala bih ga i u drugim ambicijama da ih je imao. S obzirom na to da mu je tata igrao mali fudbal, sada zajednički pratimo i rukomet i fudbal i navijamo – sa osmehom priča naša sagovornica.
Danica Pavlov – rukometna ikona Pančeva. Borac bez mane, s karakterom večitog pobednika. Osoba na koju neke nove devojčice mogu i moraju da se ugledaju. Svaka čast!
