Rano je zavoleo igru preko mreže. Još kao sedmogodišnjak. A vrlo brzo je postao ljubimac trenera Dragana Dobreskova, pa je igrao i sa po tri godine starijim drugarima u ekipi. Bila je to odlična generacija OK-a „Dinamo” koja je osvajala pionirska i kadetska prvenstva Jugoslavije… Razočarao se, prestao je da se bavi omiljenim sportom, ali uspeo je da se vrati. U velikom stilu. Čak je i pomerio granice u dostignućima u ovom sportu. I danas, odbojka je njegov život…
Ovo je priča o Aleksandru Gavrilovu, našem sugrađaninu koji je rođen 16. maja 1988. godine i koji je postao sinonim za igru preko mreže. Za nešto više od tri decenije života, uradio je mnogo toga u sportu kojim se ponosi čitava Srbija.
– Počeo sam kao klinac, u „Vasinoj” školi, a prvi trener mi je bila Julija. Igrali smo kod Fime potom, naravno, kao i svi klinci tada, Margićani pogotovo. Ali rano sam i prestao da treniram, nešto sam se razočarao, batalio sam treniranje kad sam pošao u srednju školu – počinje Gavra da premotava film sećanja.
Srećni preokret
Na sreću ovog popularnog sporta, vratio se u odbojku. Počeo je kao trener da predvodi klince „Dinama”, bio je pomoćnik Darku Dobreskovu…
– Vratio sam se i na teren. Kada se osnovao OK „Gornji grad” počeo sam da treniram i igram, a onda je usledio odlazak u „Borac”. Pet, šest sezona nosio sam dres ovog kluba u Prvoj ligi. Uporedo, počela je da raste u meni ljubav prema odbojci na pesku. Počeo sam sa Bosketom, igrao i sa Bizgom, Džigijem. Sećam se tih prvih mečeva na pesku, na keju, kada je učestvovalo po petnaest ekipa. Bič-volej je poptuno drugačiji sport od odbojke. Voleo sam ja i parket, ali pesak je nešto drugo – izvlači iz životnih uspomena junak naše priče.
Odbojkom na pesku počeo je ozbiljno da se bavi 2012. godine. Igrao je u paru sa Milošem Milićem i nema sumnje da su njih dvojica pomerili granice ovog sporta kada su Pančevo i južni Banat u pitanju. Prvi su izašli iz Srbije, nastupali su na turnirima u BiH, Hrvatskoj, Sloveniji…
– U to vreme Vladimir Grbić je bio potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije i vodio je računa o odbojci na pesku. Sve je bilo podignuto na viši nivo. Prvenstvo države sastojalo se od osam turnira, igrali su profesionalni odbojkaši. Izuzetno je bilo teško kroz kvalifikacije i doći do glavnog turnira. Prvi put smo nastupali u Aranđelovcu, a najveći uspeh je bio plasman na završno takmičenje u Beogradu, kada smo ušli u polufinale. Šest godina sam igrao u paru sa Milošem. Osvojili smo turnir u Umagu, bili smo vicešampioni države u Somboru… Ipak, najdraži trijumf mi je bio onaj u Baču. Stigli smo u četvrtak iz Turske, sa mečeva Svetske lige, a već u petak smo igrali u Baču i pobedili. Vicešampion Srbije bio sam i sa Ivanom Lozićem iz Novog Sada, a veoma sam ponosan i na rezultate koje sam postigao sa Stefanom Bastom, jednim od najboljih igrača bič-voleja kod nas. Kao predstavnici Visoke škole za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, osvajali smo turnire u Kataru i Libanu – ponosno priča naš sagovornik.
PEP kao sudbina
Ogroman uticaj na Gavrin odbojkaški put imao je i upis na Visoku školu za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo (PEP).
– Sa profesorkom Vesnom me je povezao Dušan Stevović, a prvi put sam za školu igrao u Grčkoj, na univerzitetskom takmičenju 2013. godine, kada sam se i upisao. Ubrzo sam se sa dekanom Dušanom Cogoljevićem dogovorio da budem glavni na fakultetu za odbojku, da oformim i mušku i žensku ekipu. Od tada, svake godine smo po dva puta išli na takmičenja u inostranstvu i osvajali smo trofeje. Nadmetali smo se u Barseloni, Pragu, Krakovu, Istanbulu, Milanu… I danas sarađujem sa školom, sa novim dekanom Vladanom Cogoljevićem. Ponosan sam na činjenicu da sam doprineo tome da tridesetak studenata ima besplatnu školarinu i što sam na taj način drugaricama i drugovima omogućio da završe fakultet. Definitvno, angažovanje u PEP-u promenilo je moj život. Na sve načine. Tako sam na jednom od turnira u Milanu, 2017. godine, upoznao sadašnju devojku i buduću suprugu Anju. Ona je takođe profesionalna odbojkašica, rođena u Kopru… – sa ponosom priča Aleksandar.
Dobri učitelji
Kažu stručnjaci da dobrih rezultata nema bez dobrih trenera. Gavra je imao tu sreću da je imao od koga da uči.
– Zaista je prošlo mnogo ljudi kroz moju karijeru. Sa mnogima sam ostao dobar prijatelj. Krga i Flojd su me učili da igram, trenirali su me i Kocka, Dadi, Paja Sretenović… Što se tiče odbojke na pesku mnogo sam naučio od selektora reprezentacije Siniše Antonića. Neke odbojkaške „cake” sam učio i sam, upijao sam svaki savet. Teško je izdvojiti sva imena, plašim se da nekoga ne izostavim, imam mnogo lepih odbojkaških prijateljstava. Sa Kneletom, Pozerom, Dačom i ostalima delili smo i lepe i loše trenutke dok smo igrali zajedno – dodaje nekadašnji libero „Borca”.
Aleksandar Gavrilov je bio i reprezentativac Srbije u odbojci na pesku. Nastupao je na turnirma svetske serije, igrao je na Balkanskom šampionatu u Draču, a na Mediteranskim igrama u grčkoj Patri bio je u ulozi trenera nacionalnog tima koji su tada činili Pančevac Miloš Milić i Novosađanin Đorđe Klašić.
– Moja poslednja sezona profesionalnog igranja bič-voleja bila je 2018. godine. Tada smo Miloš i ja igrali turnir u Opatiji, kada sam počeo da se zabavljam sa Anjom. Iste godine, kasnije, otišao sam kod nje u Rijeku i dobio posao u OK-u „Drenova” gde sam predvodio mlađe selekcije kluba. Proveo sam godinu dana u ovom prelepom gradu, jednu sezonu sam potom odigrao u Kosovskoj Mitrovici, a 2020. godine otišao sam u Rovinj, da igram u istoimenom superligaškom hrvatskom klubu. Prošle godine sam prestao sa igranjem i počeo sam da se bavim samo trenerskim poslom. Sada vodim i školu odbojke, kadete, prvi tim… Predsednik kluba je Mauricio Matić, tu je Ivan Džeba koji mi je kao brat. Rovinj je prelep grad, voleo bih da uspemo. Nadam se i da ćemo moći u dogledno vreme da organizujemo jedan veliki turnir na pesku. Zaslužio je Rovinj to – lepu priču priča junak naše priče.
Gest Dekija Stankovića za pamćenje
Mnogo toga je Gavra preturio preko glave u svom odbojkaškom globtroterskom životu. Ipak, posebno izdavaja jedan detalj…
– Bili smo na turniru u Milanu, bila je 2017. godina. Poželeli smo da gledamo fudbalsku utakmicu između „Intera” i „Napolija”, ali nismo imali ulaznice. Rešio sam da se preko Instagrama obratim Dejanu Stankoviću, našem legendarnom fudbaleru. Poslao sam poruku, onako, više iz šale, i zaboravio na nju. Posle nekog vremena stigao mi je odgovor. Javio se Deki i rekao mi je u koji hotel da odemo i uzmemo naših šest karata. Nisam mogao da verujem! Zaista neverovatno! Mislio sam da se neko šali sa nama, ali nije bilo tako. Još je dodao da mu se slobodno javimo šta god da nam treba u Milanu – sa uzbuđenjem prepričava Gavra.
Aleksandar Gavrilov – borac kroz život na svoj, jedinstven način. Odbojkaški šmeker koji nikada nije odustajao. Ni onda kada je to bilo najteže. Kada je život zadavao najteže udarce. I uvek je spreman za novi izazov. Zbog toga će i uspeti!
