Na Međunarodni dan ljudskih prava, u petak, 10. decembra, kampanja „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“ u Pančevu je završena tribinom na temu nasilja nad ženama održanom u dvorani „Apolo“.
O uzrocima i vrstama nasilja, profilima žrtava i nasilnika i načinima da se iz nasilne veze izađe pred oko 50 prisutnih posetilaca, mahom žena, govorile su:
- Vesna Stanojević, koordinatorka Savetovališta za borbu protiv nasilja u porodici Sigurne kuće u Beogradu,
- Zorica Domošljan, rukovoditeljka Sigurne kuće u Pančevu,
- dr Jovanka Petrović, psihijatar i v.d. direktorka Psihijatrijske bolnice u Kovinu.
Moderator tribine bila je Marija Jević, članica Gradskog veća Grada Pančeva zadužena za kulturu i omladinu.
Nasilje kroz istoriju
– Nasilje u porodici nije samo porodični, već je to i društveni problem. Fizičko nasilje je najprisutnije i najvidljivije, ali to nije jedini oblik nasilja koje žene trpe. Imamo mnogo žena koje su žrtve psihičkog, seksualno ili materijalnog, odnosno ekonomskog nasilja. Od vremena kada je u Beogradu otvoren prvi SOS telefon za žrtve nasilja u porodici 1990. godine i kada je porodično nasilje bilo tabu tema, do danas mnogo se toga promenilo nabolje. Prelomni momenat bila je 1993. godina, kada je u Krivični zakon uneto krivično delo nasilja u porodici. U međuvremenu je naša zemlja postala potpisnica Istanbulske konvencije, a usvojen je i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Kampanja „16 dana protiv nasilja nad ženama“ dokaz je da se o ovoj temi danas daleko više govori. Zakonski i normativno je mnogo urađeno, ali sve to nije dovoljno i neće biti dovoljno dok god ne budemo svakog nasilnika prijavljivali i protiv svakog od njih vodili adekvatan pravni postupak. Jer nasilje u našoj zemlji i dalje postoji i još uvek predstavlja veliki problem za čitavo društvo – istakla je Vesna Stanojvić.
Od početka godine 19 žena ubijeno
U prilog njenoj tvrdnji da se još mnogo mora raditi da bi se nasilju stalo na put govori činjenica da je dan uoči tribine, 9. decembra, na Ceraku ubijena žena koja je 19. žrtva porodičnog nasilja u ovoj godini.
Prošle godine bitku s nasilnim partnerom izgubilo je 26 žena u Srbiji.
– Nasilje u porodici u našoj zemlji je mnogo češće nego što se misli. Podaci od pre 15 godina govore da se s tim problemom nosi svaka druga, treća porodica, a verovatno je taj procenat sada isti. Veoma je važno da mediji konstantno šalju poruke i nasilnicima i žrtvama: žrtvama da ne treba da trpe nasilje, a nasilnicima da im sleduju visoke kazne za počinjena krivična dela. Vest koja me je obradovala je da je u Novom Sadu nedavno doneta presuda kojom je jedan nasilnik koji je usmrtio svoju devojku osuđen na doživotnu kaznu zatvora. Nasilnici moraju da znaju da im njihovi postupci neće proći i da ona njihova izjava „ja ću da te ubijem i odrobijam“ ne važi: neće ih odrobijati, jer ih čeka doživotni zatvor – naglasila je Vesna Stanojević.
Sigurna kuća kao privremeni spas
Prihvatilišta u kojima se ženama i deci pružaju privremeni smeštaj, podrška i zaštita po izlasku iz nasilja jesu sigurne kuće. U Vojvodina ih ima pet. Osim u Pančevu, one postoje i u Sremskoj Mitrovici, Novom Sadu, Zrenjaninu i Somboru. Još pet sigurnih kuća postoji u Beogradu (tri objekta), Kragujevcu, Nišu, Vranju i Leskovcu.
Sigurna kuća u Pančevu otvorena 1. januara 2012. godine i uskoro će obeležiti 10 godina rada.
O tome koliko je nasilje u našem gradu i okrugu prisutno svedoči podatak da su kapaciteti kuće od njenog osnivanja do danas gotovo uvek bili u potpunosti popunjeni.
– Kuća je otvorena na inicijativu i uz sredstva Grada Pančeva, fonda B92 i Pokrajinskog sekretarijata i predata je na upravljanje Centru za socijalni rad. Kapacitet kuće je 15 korisnica i imamo tri krevetića za bebe. Ka našoj kući gravitiraju žene iz celog južnog Banata i ona je do pandemije uvek bila puna. Dešavalo se čak da smo zbog popunjenosti kapaciteta bili primorani da molimo druge kuće da prime ženu, pa da je vratimo kada i ako se neko mesto uprazni. Žene u našoj kući mogu ostati do šest meseci, a izuzetno do godinu dana – u situacijama kada tako proceni Centar za socijalni rad. Pored zadovoljavanja egzistencijalnih i bezbednosnih potreba, ženama se u kući pruža i psiho-socijalna podrška. Informišemo ih njihovim pravima, pokušavamo da ih osposobimo za neko zanimanje ili zanat i pružamo im pomoć u traženju posla. Nastojimo da ženi budemo podrška kroz sve sudske procese kroz koje će proći, da njenu decu uključimo u vrtić ili da im omogućimo da nesmetano idu u školu. Ukratko, činimo sve što je u našoj moći da ženi pomognemo da ojača dovoljno da u jednom trenutku može da izađe iz nasilja, da postane samostalna i da krene u neki novi život – objasnila je Zorica Domošljan.
Prema njenim rečima, kroz Sigurnu kuću u Pančevu je od njenog osnivanja do danas prošlo oko 700 korisnika, od čega je 350 žena, a ostalo su deca.
– Nama ne znači podatak koliko je žena prošlo kroz kuću na godišnjem nivou. Neke od njih će se kod nas zadržati svega tri dana, neke duže. Mnoge od njih će se vratiti nasilniku, jer podaci potvrđuju da žena u proseku sedam puta odlazi iz nasilne zajednice pre nego što je konačno zauvek napusti. I kod nas ima žena koje se vraćaju po dva, tri, pa i 14 puta. Zato je nama mnogo važniji broj onih koje su za vreme boravka kod nas uspele da se dovoljno osnaže da mogu da prekinu zajednicu u kojoj su trpele nasilje, da se osamostale i da se više nikad ne vrate u Sigurnu kuću – poručila je Domošljan.
SOS telefon
Ona je podsetila na to da u okviru Sigurne kuće Pančevo funkcioniše SOS telefon za žene žrtve nasilja, a i interesovanje za ovu vrstu pomoći je veoma veliko.
Broj telefona je 0800/100-113, a on je dostupan svakog radnog dana od 9 do 19 sati. Pozivi su besplatni i anonimni.
Strada i mentalno zdravlje
O tome koliko se porodično nasilje odražava na mentalno zdravlje govorila je dr Jovanka Petrović.
– U Psihijatrijskoj bolnici u Kovinu imamo veliki broj pacijenata i pacijentkinja iz porodica koje su evidentirane kao nasilne. Nasilje može biti fizičko, psihološko, ekonomsko i seksualno i ukoliko ono dugo traje i odvija se u kontinuitetu, žrtva pati, anksiozna je, stalno ima određenu dozu krivice i oseća se izolovano. Može se javiti depresija, pa čak i suicidalne ideje, namere i pokušaji. Zbog toga se žrtve vrlo često nađu u našoj ambulanti – otkriva direktorka bolnice.
Deca su istinske žrtve
Kod nas nema relevantnih statističkih podataka, ali istraživanja vršena u Evropi i svetu kažu da oko 25% žena i 8% muškaraca doživljavaju nasilje u porodici. Ono što predstavlja dodatni problem jeste to što čak 30% dece gleda to nasilje i neretko – uči po modelu.
– Deca su ustvari prave žrtve porodičnog nasilja i ona su u mnogim porodicama kolateralna šteta. To je nešto što ne smemo da dozvolimo, jer će to ponašanje koje deca nauče po modelu od svojih roditelja njih same potom pretvoriti u žrtve ili nasilnike. Prema istraživanjima, oko 65% posto nasilnika čine upravo oni koji su kao deca bili svedoci ili žrtve nasilja u svojim primarnim porodicama. Tako muškarci postaju nasilni poput svojih očeva, dok žene ulaze u brak s nasilnicima birajući ih po modelu oca. Tom vrzinom kolu onda nema kraja – upozorila je Vesna Stanojević.
Gde je izlaz?
Na pitanje kako izaći iz nasilja i ima li adekvatnog rešenja za taj problem dr Jovanka Petrović kaže:
– Rešenje svakako postoji. Važna je multisektorska saradnja u rešavanju problema, kao i psihoedukacija i destigmatizacija žrtve i porodice u kojoj se nasilje odvija. Kao vidovi pomoći postoje naša struka, psihoterapija, savetovališta za brak i porodicu i timovi koji uspešno rade na suzbijanju porodičnog nasilja. Blagovremeno prijavljivanje nasilja je izuzetno važno. Od velike koristi je razgovor žrtve o problemu sa bliskom osobom. Veoma je korisno i da imamo što više ovakvih skupova i tribina, da razgovaramo i slušamo o ovoj temi, jer je rešavanje ovog problema svakako deo šireg društvenog procesa.
Anonimne prijave su moguće
Vesna Stanojević preporučila je prisutnima da pogledaju predstavu „Trpele“ Beogradskog dramskog pozorišta gde sedam žena, žrtava nasilja, koje su završile u zatvoru pričaju svoje priče.
Predstava je prošlog meseca doživela svoje stoto izvođenje i svedoči o tome da nasilnik može biti baš svako i da to nema veze sa polom, stepenom obrazovanja, imovinskim stanjem ili društvenim statusom.
Ipak, nasilnici vrlo često kontinuirano vrše teror nad svojim žrtvama, jer se one teško odlučuju da ih prijave. Vrlo često i svedoci pred nasiljem zatvaraju oči.
– Moramo da znamo da žene teško progovaraju o nasilju prvenstveno iz straha ili iz stida. One se stide zato što u Srbiji i dalje važi stav da je žena kriva za sve, pa i za probleme u braku ili za muževljevo nezadovoljstvo i agresiju. S druge strane, žene se plaše da će im se nasilnik svetiti ukoliko ga prijave. Iz istog razloga svedoci nasilja ne reaguju. Zato je veoma važno podsetiti javnost da je nasilnika moguće prijaviti i anonimno i da je policija dužna da reaguje i po anonimnoj prijavi. Moj apel je uvek da se nasilje prijavi i da žrtve iskoriste svaki momenat da o onome kroz šta prolaze s nekim razgovaraju. To ne mora biti policija, neka bar ispričaju nekom u koga imaju poverenja, jer i taj prvi korak će kad-tad dovesti do cilja, a to je izlazak iz nasilja – apelovala je Vesna Stanojević.
Pančevo je primer dobre prakse
Skupu je prisustvovala i Ivana Rosić, predsednica Saveta za rodnu ravnopravnost, koji je i organizovao tribinu uz podršku Južnobanatskog upravnog okruga i Grada Pančeva.
– Pančevo je prepoznato u Srbiji kao grad sa dobrom praksom kada je reč o borbi protiv nasilja nad ženama. Dugo godina postoji Savet za rodnu ravnopravnost i mi ozbiljno i posvećeno radimo na toj temi. Današnja tribina veoma je značajna, jer smo upravo ovom kampanjom želeli da podignemo svest svih naših građana i građanki o tome da je vrlo važno uticati na žrtve i podsticati ih da prijave nasilje. Cilj nam je da kroz ovakve edukativne skupove naučimo žrtve da prepoznaju nasilje i da ih uputimo u mehanizme koji im stoje na raspolaganju kako bi iz tog problema što bezbolnije i lakše izašle.
