U najnovijoj epizodi našeg serijala u okviru koga u potragu za najlepšim draguljima u riznici srpske kulture idemo autobusom, vodimo vas u mesta koja su najviše proslavili velikan našeg filma – Emir Kusturica i velikan književnosti, Nobelovac Ivo Andrić: Drvengrad i Višegrad.
Do ovih mesta koja deli granica Srbije i Bosne i Hercegovine krenuli smo jednog toplog dana ovog leta iz Pančeva, a potom smo se vozili prelepim predelima Ovčarsko-kablarske klisure na potezu od Čačka ka Užicu.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Za putovanje smo, kao i uvek, izabrali agenciju „Star tours”, koja nam na projektu „Po kulturu autobusom” redovno pruža logističku podršku.
Sada i vas vodimo na ovo putovanje i eto prilike da uživate kako u prelepim pričama i slikama, tako i da se u mislima vratite u tople letnje dane…
Selo Tarabića
Na ulazu u Drvengrad dočekala nas je Kremna, selo koje je nekad bilo sedište čitavog Zlatiborskog okruga, pre nego što je to postalo selo Čajetina. Danas u Kremni živi oko 650 stanovnika.
Nekoliko kilometara dalje smešteno je čuveno mesto vezano za Kremansko proročanstvo, gde su nekad živeli Tarabići. Danas je to poznata turistička atrakcija koju obiđe svako ko dolazi u Zlatiborski okrug, a naročito u Nacionalni park Tara.
Kuće strmih krovova i živopisni predeli promicali su kraj nas dok je naš autobus gutao kilometre.
Drvengrad
Uskoro se pred nama ukazala naša prva destinacija: Drvengrad, etno selo na brdu Mećavnik, koje je Emir Kusturica osmislio i sagradio za potrebe snimanja filma „Život je čudo”. I zaista život jeste čudo, jer danas to mesto, kao i Sveti Stefan, ima status grada-hotela sa četiri zvezdice. Procenjuje se da godišnje oko 70.000 turista obiđe Drvengrad, a kažu da je 2020. to bio rekordan broj jer se zbog pandemije nije moglo turistički putovati van granica Srbije.
Kusturica je zamislio da tradicionalan način života koji se nekad vodio u Srbiji i Bosni pretoči u našu stvarnost i da napravi autentično etno selo. Kad kažemo autentično, ta reč ovde ima težinu jer su neke od kuća u Drvengrad donete iz pojedinih delova Bosne i Srbije. Kusturica je u Drvengradu napravio i galeriju, poslastičarnicu, restoran i bioskop pod zemljom.
Glavna ulica u Drvengradu posvećena je Ivi Andriću, dok ostale nose imena raznih poznatih ličnosti i velikana naše prošlosti: čuvenog revolucionara Če Gevare, Dijega Armanda Maradone, Miodraga Petrovića Čkalje, Novaka Đokovića i drugih.
U Drvengradu možete videti i neke od tradicionalnih zanata kojima su se bavili ljudi što su nekada živeli na ovim podnebljima, a možete kupiti i razne suvenire.
Ovo etno selo poznato je i po filmskom festivalu „Kustendorf”, gde dolaze razne svetske zvezde i kolege i prijatelji Emira Kusturice. Ova manifestacija je svake godine sve popularnija.
Šarganska osmica
Nedaleko od Drvengrada nalazi se i čuvena Šarganska osmica, uska pruga koja se pruža od mesta Šargan do Mokre Gore, najatraktivnija turističko-muzejska železnica u Evropi i jedinstveno graditeljsko remek-delo u svetu među prugama uskog koloseka.
Ova pruga povezivala je Beograd sa Sarajevom u periodu od 1925. do 1974. godine.
Kao što je predvideo prorok Mitar Tarabić iz sela Kremna, pruga je izgrađena, a potom zaboravljena. No, ljudi su je se ponovo setili i obnovili su je, ali ovog puta za potrebe odmora, rekreacije i uživanja.
Sada ovom čuvenom rutom ponovo odjekuje kloparanje vagona, a putnici uživaju u vožnji dugoj oko 15.440 metara, prolazeći kroz 22 tunela i preko pet mostova, uživajući u pogledu na nestvarno lepe predele, savladavajući nadmorsku visinu od oko 300 metara i prolazeći pritom dva puta kroz istu geografsku tačku, ali na različitoj nadmorskoj visini.
Kad biste videli mapu Šarganske osmice, primetili biste da pruga vijuga u obliku broja osam, pa je po tome dobila naziv, a razlog je taj što je to način da se savlada pomenuta visinska razlika.
Čuveni voz „Nostalgija” koji se kreće ovom prugom jedna je od atrakcija tog kraja. Vožnja traje oko tri i po sata. Deo pruge je revitalizovan 2003. godine i već tih prvih godina na Šarganskoj osmici se beleži poseta od oko 270.000 domaćih i inostranih turista godišnje.
Manastir Dobrun
Nastavljamo naš put, prelazimo granicu i ulazimo u Bosnu i Hercegovinu. Na 12 kilometara od Višegrada, u klisuri reke Rzav, čeka nas manastir Dobrun, poznat i kao Kruševo. Nismo mu odoleli.
Manastir je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, a podigli su ga 1343. godine župan Pribil i njegovi sinovi Stefan i Petar. Istorija kaže da je župan Petar 1383. godine dogradio hramu spoljnu pripratu i riznicu i živopisao je, nakon čega se zamonašio i dobio ime Jovan.
Manastir je tokom svog postojanja više puta rušen i obnavljan. Prvi put je to bilo 1393. godine kada su ga srušili Turci. Obnovili su ga despot Stefan Lazarević i kneginja Milica.
Razaranja i obnavljanja su se smenjivala sve do sredine prošlog veka. I tokom Prvog svetskog rata manastir je rušen, ali je najveće stradanje doživeo u Drugom svetskom ratu. Nemci su manastirsku crkvu koristili kao skladište mina, te su pri povlačenju 1945. aktivirali eksploziv i razorili zdanje do temelja. Ostali su sačuvani samo priprata i zvonik. Međutim, već sledeće, 1946. godine narod je manastir ponovo obnovio i on je od tada netaknut.
Iako je manastir bio u potpunosti živopisan, zbog brojnih stradanja, većina fresaka je uništena.
Najpoznatije do danas sačuvane freske su freska cara Dušana sa ženom Jelenom i sinom Urošem, kao i freska sa ktitorom manastira županom Pribilom, njegovim sinovima Stefanom i Petrom i zetom Stanom.
Manastir je dugo vremena služio samo kao dobrunska crkva, a od 1993. godine obnovljeno je monaštvo i Dobrun ponovo postaje aktivni manastir.
Povodom obeležavanja 200 godina od podizanja Prvog srpskog ustanka 2004. godine, manastirski kompleks je postao bogatiji za Karađorđev konak u kome su smešteni Muzej Prvog srpskog ustanka, galerija, kao i Muzej Mitropolije dabrobosanske. Na uzvišenju iznad manastira podignut je spomenik voždu Karađorđu.
Stari grad Dobrun
Nešto pre samog manastira, oko 150 metara visoko u stenama, nalazi se i nekadašnji stari grad Dobrun, koji se prvi put pominje 1440. godine. Po narodnom predanju grad je podigla „prokleta Jerina“, žena srpskog despota Đurađa Brankovića, ali se to ne može tačno istorijski potvrditi. Bio je to veoma dobro čuvan grad sa tri kule – osmatračnice i jednim utvrđenjem, pa Otomanska imperija nije baš lako uspela da dođe do njega. Bila je to neosvojiva tvrđava za Osmanlije, a prema predanju, uspeli su da ga osvoje tek na prevaru.
U tome im je pomogao Jovan Kalauz, koji je živeo u okolini manastira i tvrđave. On je navodno otišao turskom sultanu i odao mu tajnu kako može pokoriti grad. Bilo mu je poznato da se uskoro održava jedna svadba koja će otići u okolinu Prijepolja, a potom će se svatovi zajedno sa mladom vratiti u Dobrun. Procenjeno je da je to trenutak kada je moguće prikrasti se i ući u grad.
Osmanlije su se prerušile u svatove i tako su na prevaru uspele da osvoje grad i spale ga do temelja. Obrisi zidina grada, odnosno jedine preostale kule, mogu se videti na vrhu brda kada tuda prolazite autobusom, ali do njih je jako teško doći.
Inače, nedaleko od tog mesta i manastira Dobrun nalazi se i danas džamija koju je sultan podigao nakon što je pokorio Dobrun.
Reka koja protiče pored manastira i koja se upravo u Višegradu uliva u Drinu je Rzav. Njen kanjon i prelepi predeli oko nje ostaviće vas bez daha.
Višegrad
Točkovi našeg autobusa nastavljaju da gaze kilometre i ubrzo stižemo u grad koji je proslavio naš Nobelovac Ivo Andrić – Višegrad. Ima li boljeg trenutka da posetite Višegrad od ovog kada se navršava 130 godina od Andrićevog rođenja (9.10.1892 – 13.3.1975)?
U ovom gradu u istočnom delu Bosne, na dubrovačkom drumu, u dolini reke Drine, Andrić je proveo detinjstvo, a ovi krajevi su bila inspiracija za njegova najveća dela.
Grad je iznikao na desnoj obali Drine, a kasnije se tokom istorije proširio i na levu obalu, a ova dva dela grada povezuje most poznat po imenu „Na Drini ćuprija” po naslovu knjige našeg Nobelovca. Ovaj most je danas simbol grada zbog kojeg je Višegrad i stekao veliku popularnost.
Na Drini ćuprija
Most je zadužbina Mehmeda Paše Sokolovića, koji je kao dečak odveden dankom u krvi u tursku imperiju. On je promenio veru i postao janjičar, ali nikad nije zaboravio gde su mu koreni. Postao je veliki vezir Otomanske imperije, što je najviši čin koji jedan janjičar može da dobije, odmah iza sultana, a svoju moć iskoristio je da učini nešto lepo za Višegrad i ove krajeve. Naredio je gradnju mosta na Drini, baš na mestu gde su ga kao dečaka odvojili od majke, i prevezli preko reke skelom, te ona nije mogla dalje, iako je prethodno 20 kilometara trčala za Turcima koji su joj odvodili dete. Doprineo je i da se obnovi Pećka patrijaršija i dozvolio je slobodu vere na ovim prostorima.
Ovaj kameni most sa 11 lukova građen je od 1571. do 1577. godine. Rušen je više puta i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, tako da originalne delove predstavljaju tri i po luka s desne i dva i po luka sa leve strane kad iz centra Višegrada gledate prema mostu. Na njima se vidi bela boja, budući da u vreme kad se most gradio nije bilo maltera i cementa, već se lepilo mešavinom kreča, belanceta, sitnog peska i smole, a kažu da je tu bilo čak i kozje dlake da bi se dobila što tvrđa materija.
Da biste bolje pogledali most, ali i da biste doživeli Višegrad s vode, preporučujemo da se provozate po Drini nekim od brojnih turističkih brodića. Mi smo to učinili, što je bila prilika da se, pored uživanja u bajkovitoj lepoti i nestvarnoj boji Drine, od lokalnih vodiča čuju i još neke zanimljive priče o ovim krajevima.
– Kad od grada gledate prema vodi, pri dnu, na rubu stene nalazi se kula. Ovu kulu Ivo Andrić opisuje u svojoj knjizi i kaže da su je muslimanska deca zvala kulom Alije Đerzeleza, a srpska kulom Marka Kraljevića, svako po svom junaku. Na sredini mosta je takozvana kapija. Sa leve bočne strane te kapije nalazi se bela ploča na kojoj je upisan najveći vodostaj Drine iz 1896. godine, kada je voda prelazila preko mosta 1,6 metara. Uprkos tome, most je ipak ostao čitav. Iako je voda na Drini u Višegradu preko leta mirna i čista, retko se tu ko kupa, a razlog je taj što je vrlo hladna. Čak i kada je napolju preko 40 stepeni, u vodi je tek oko petnaestak zbog blizine hidroelektrane Višegrad – ispričao je vodič na brodiću.
Inače, drugi most na Drini kod Višegrada napravljen je 1989. godine, čime je ćuprija rasterećena. Do 2006. godine po njoj su mogla da se kreću putnička vozila. Od 2007. ćuprija je pod zaštitom UNESKA, pa je saobraćaj preko nje zabranjen.
Kuća Ive Andrića
Sa vode ćete videti i kuću Ive Andrića. Tu je on sa dve godine došao kod tetke i tu je proveo detinjstvo, završivši osnovnu školu u Višegradu.
Ova uvučena kuća roze boje danas je privatno vlasništvo. Iako je Andrić kuću poklonio opštini, ona je svojevremeno prodata jednoj porodici. Prema rečima vodiča, vlasnici su danas u Švedskoj, pa tu već dugo niko ne živi. Postojala je ideja da se kuća otkupi i pretvori u muzej, ali vlasnici po jednoj priči traže previše novca, a po drugoj ni ne odgovaraju na pisma iz Višegrada.
Andrićgrad
No, kad već Andrić ne može da se vrati u svoju kuću izgradnjom muzeja, Kusturica je u njegovu čast sagradio Andrićgrad u samom centru Višegrada. Ovaj projekat realizovan je uz podršku vlade Republike Srpske.
Andrićgrad je mesto gde se susreću tradicionalno i moderno, gde su autori želeli da prikažu sve ono što se vekovima preplitalo u istoriji Višegrada. Tako ovde imate spoj otomanske arhitekture, zatim one iz godina austrougarske vlasti, te one iz perioda nakon Drugog svetskog rata.
U samom gradu ima najviše ugostiteljskih radnji: tu su restoran, picerija, poslastičarnica, pekara, galerija slika, knjižara, bioskop, hosteli…
Posebnu pažnju privlači velelepna bela zgrada – Andrićev institut. Iza nje je zgrada Opštine Višegrad koja je tu premeštena pre nekoliko godina. Tu su i spomenik Ive Andrića, bista Nikole Tesle i spomenik Petra II Petrovića Njegoša, te hotel sa 5 zvezdica karakterističan po tome što ima 11 lukova kao i most.
Poslednji objekat koji je napravljen u Andrićgradu jeste Crkva cara Lazara i svih srpskih mučenika, replika Visokih Dečana sa Kosova. Njena gradnja trajala je svega dva meseca.
– Prema popisu iz 2011. godine, u Višegradu ima 11.000 ljudi, ali meštani kažu da u ovoj „kasabi”, kako je zovu, realno živi oko 5-6 hiljada ljudi, a i taj broj se smanjuje. Posle rata u Bosni su skoro sve fabrike zatvorene. Mladi ovde završe srednju školu, a zatim odlaze u velike gradove na fakultet i retko se ko vrati jer nema posla – ispričao je jedan od meštana.
Zahvaljujući Andrićgradu Višegrad je, kažu starosedeoci, dobio mnogo više turista.
Do tada je jedina atrakcija bio most, ali niko nije ciljano dolazio u Višegrad zbog ćuprije nego su ljudi, idući ka drugim mestima, zastajali da se tu fotografišu i nastavljali dalje. Sada se to promenilo. Prema popisu Turističke organizacije, u Višegradu je u poslednjoj „normalnoj” godini pre korone bilo oko 250.000 turista, a taj trend se sada nastavlja…
Logistička podrška:
Agencija „Star tours” Pančevo
