Ne, ona nije obična devojka. Jer ko distancu od 100 metara istrči za 11, 35 sekundi i samo mu stotinka nedostaje od nacionalnog rekorda koji je još 1987. godine postavila Kornelija Šinković, pa samim tim i od zvanja najbrže Srpkinje svih vremena, svakako mora da bude poseban.
Mogla je da bude i gimnastičarka, košarkašica, ali i odbojkašica jer je kratko igrala i za prvi tim ŽOK-a Dinamo, ali nije. Opredelila se za atletiku. I postala je kraljica „kraljice sportova”!
Ovo je priča o Milani Tirnanić, Pančevki i takmičarki Atletskog kluba Crvena zvezda. I zvaničnoj šampionki Srbije u najatraktivnijoj atletskoj disciplini – u trci na 100 metara!
Milana je rođena 1. septembra 1994. godine, a s obzirom na to da sa porodicom živi u strogom centru Pančeva, pohađala je Osnovnu školu „Jovan Jovanović Zmaj”.
Školovanje je nastavila u Gimnaziji u Kovačici, ali sve vreme višak adrenalina nije joj davao mira, pa se oprobala u raznim sportovima. Relativno kasno je počela da se bavi atletikom, tek u drugom razredu srednje škole, ali za vrlo kratko vreme skrenula je pažnju atletskih stručnjaka na sebe. Kako? Jednostavno. Bila je najbrža.
– Ostavila sam dobar utisak na nekom školskom takmičenju i svu se začudili zašto ne treniram atletiku. Tako je počelo. Otišla sam u Dinamo, kod čuvenog Mileta Ugrena, mislim da je to bila 2012. godina. Od prvog treninga, od testiranja, bilo mi je jasno da je atletika sport za mene. Već sledeće godine pobedila sam juniorsku šampionku države, a bila sam treća na Kupu Srbije za starije juniorke – priseća se Milana svojih početaka na atletskoj stazi.
Ali nije sve baš išlo tako glatko na početku Milanine uspešne karijere. Usledila je povreda, ruptura zadnje lože i – oporavak. Ipak, uspela je da se okiti vicešampionskom titulom na državnom šampionatu, nadmetala se na Balkanskom prvenstvu u Turskoj, a onda je život imao druge planove za junakinju naše priče.
– Moji roditelji su ostali bez posla, živeli smo na ivici egzistencije, pa sam tri, četiri godine provela u Nemačkoj kod mamine prijateljice. Otišla sam na školovanje, na usavršavanje jezika, našli smo i dobrog trenera. Živela sam u Rotlingenu, a trenirala u Pfulingenu. Upsala sam informatiku, vikendom radila, nisam imala sata odmora. U međuvremenu je u Nemačku došla i mama i preselila sam se kod nje u drugi grad… U jednom trenutku sam prestala i da treniram, samo sam radila. Sve je to jako uticalo na mene i jednog dana sam „pukla” i presekla – vraćam se u Srbiju. Cela moja porodica se selila u Nemačku, a ja sam išla u kontrasmeru – prepričava najbrža devojka u našoj zemlji put kojim prolaze pravi šampioni.
Sve vreme boravka u Nemačkoj dolazila je na takmičenja u Srbiju.
– Mnogo mi je pomogao Zoran Tasić. Te 2014. godine mi je platio kartu da iz Nemačke dođem na naš državni šampionat. Osvojila sam zlatnu medalju i prvi put istrčala vreme ispod 12 sekundi. Eto, da nije bilo njega, ne bi bilo ni tog najsjajnijeg odličja – dodaje Milana.
Po svom definitivnom povratku u Srbiju, počela je da radi sa trenerom Nevenom Ranićem u Crvenoj zvezdi. Uspesi i medalje nizali su se kao na filmskoj traci.
Posle 5 godina konstantnih treninga, Milana je počela da radi sa Loranom, trenerom holandske reprezentacije, koji je na poziv čelnih ljudi Srpskog atletskog saveza došao u našu zemlju da bude mentor ovdašnjim trenerima i da poboljša srpsku atletiku u svakom smislu.
– Radimo trener Slobodan Stojić, Loran i ja. Svakodnevno putujem u Beograd na prvi atletski trening, a drugi obavljam u „Gvožđaru”. Svoje najbolje vreme od 11,35 sekundi istrčala sam ove godine u Budmipešti, a čvrsto verujem da mogu da skinem i još tu jednu stotinku i ostvarim nacionalni rekord. Ipak, za mene je najposebnija bila prošla godina. Učestvovala sam na Evropskom prvenstvu u Minhenu, ušla sam u polufinale, gde sam bila diskvalifikovana. Da li je odluka sudija bila ispravna ili ne, sada više nije ni važno. Ali to takmičenje će mi zauvek ostati u sećanju. Sprint, trka na 100 metara je izuzetno zahtevna disciplina. Jer atletika je kao i fizika. Snaga, ubrzanje, uglovi… Koncentrišem se samo na to šta u datom trenutku treba da uradim. Na primer, ako od tridesetog do šezdesetog metra na trci sve uradim kakao valja, onda nema problema. Mnogo je bitan segment i sam start trke, ali opet, na kraju nije bitno ko je najbrže izleteo iz startnog bloka, već ko je prvi ušao u cilj – pokušava Milana da dočara trenutke sa staze u disciplini koju na Olimpijskim igrama gleda cela planeta.
Atletikom se bavi tek nešto više od deset godina, a postigla je fantastične rezultate. U trci na 60 metara, u kojoj je 2020. godine bila i prvakinja Balkana nije je pobedio gotovo niko. Osvajala je najsjajnija odličja na državnim šampionatima 2014. i 2015. godine, titulu najbrže Srpkinje potvrdila je nedavno i na prvenstvu u Kraljevu. Nadmetala se na velikim evropskim takmičenjima u Beogradu, Poljskoj, u Glazgovu…
– Uvek znam šta hoću i šta želim u tom trenutku. Ako me neko razume, okej. Zadovoljna sam urađenim do sada, ali uvek mislim da može i još jedan stepenik više. Na primer, za ovogodišnje državno prvenstvo pripremala sam se dve nedelje. Najviše sam radila na psihološkom planu. I eto, uspela sam. Dan pre trke sanjala sam da sam pobedila i san mi se ispunio – sa osmehom i ponosom priča ova atletska heroina.
Atletika je po mnogo čemu specifičan sport. Jedna od bitnijih komponenti svakog uspeha svakako je i ishrana.
– Vodim računa, naravno, Ali sama sam svoj nutricionista. Proteini i ugljeni hidrati su najpotrebniji, ali sve treba unositi umereno. Hranim se tako da se pre svega osećam dobro. Naravno da ima i dana kada sebi mogu da priuštim i nešto čega se odričem u jeku sezone. Na listi sam nacionalne antidoping agencije, tako da mogu da dođu kad požele. I bili su ljudi, mnogo puta. Da se uzorak urina, odrade se testovi i to je to. Nikada nije bilo nikakvih problema. Slušam trenere, slušam sebe i znam svoj put. Najpre bih želela da oborim taj nacionalni rekord, a potom da kroz mitinge sakupim dovoljno bodova i budem deo reprezentacije koja će dogodine učestvovati na Evropskom prvenstvu u Parizu. Pripreme za to počinju već u septembru, onda sledi zimski deo sezone, u dvorani, koji ne treba propuštati. Pre toga me očekuju mitinzi u Malmeu i u Hrvatskoj.
Milana je proputovala Stari kontinent uzduž i popreko. Koferi su joj gotovo stalno spakovani, pa joj prija kada slobodno vreme, kojeg inače nema mnogo, provodi kod kuće sa porodicom i sa prijateljima.
– Završila sam sportsku akademiju, odsek atletika, Naravno, sebe u budućnosti vidim kao trenera, jer smatram da imam znanja i iskustva koje mogu da prenesem nekim novim klincima. Moj najveći san je da budem tu, u svom gradu, da imam svoj klub ili da radim u klubu koji ima uslove i ambicije da stvara šampione – poentira atletska šampionka Milana Tirnanić, a svi poklonici „kraljice sportova” u našoj zemlji, nadaju se da bi tekstovi ovakvog tipa u skorije vreme mogli da se završe i rečenicom – najbrža Srpkinja ikada.
