Ako na društvenim mrežama pratite KUD „Abrašević“ ili odlazite na koncerte ovog društva, onda u poslednje vreme nije mogla da vam ne zapadne za oko mlada žena koja radi sa najmlađim igračima.
Razlog neće biti samo njen profesionalizam, širok osmeh ili činjenica da je klinci obožavaju. Ona će vam privući pažnju jer u celoj toj priči na sceni ili u sali za vežbanje postoji jedna osoba više – stomak naše glavne junakinje to jasno dokazuje. Zapravo ovih dana upravo stomak izbija u prvi plan. A kako i ne bi kad beba stiže najverovatnije za pet dana, 24. februara. A ona i dalje drži probe folklora!
I ne samo to – juče je diplomirala na Fakultetu bezbednosti univerziteta u Beogradu sa temom „Sperlingov i Veberov model kolektivne sekuritizacije“ i stekla zvanje diplomiranog menadžera bezbednosti! Dobila je devet!
Tako posebna osoba ne može da ima neko neposebno ime: ova 23-godišnja Pančevka se zove Anabela Zorana Krajišniković, a uskoro, nakon svadbe i taj niz će se produžiti – biće Anabela Zorana Krajišniković Marinković. Mašala!
Kako je dečak nadrljao na koncertu
No da se vratimo na glavnu temu ove priče – a to je folklor. Kao i u mnogim drugim slučajevima, folklor se igračima dogodi slučajno i sve krene iz zabave i radoznalosti. A onda ih obgrli, uvuče im se pod kožu, zaljubi ih u sebe i ne pusti ih više nikad. Baš tako počinje i (ne) završava se Anabelina priča.
– Moji baka i deka su poreklom iz Republike Srpske, ali splet životnih okolnosti doveo ih je ovde, tako da sam do desete godine živela s njima i mamom u Mramorku, selu nadomak Pančeva, gde je moja baka bila predsednica tamošnjeg kulturno-umetničkog društva. I tamo sam, te davne 2008. godine, prvi put stala na čuvene „daske koje život znače”. Bila sam gotovo sigurna da se u folkloru neću dugo zadržati jer mi se sve to činilo nekako bezveze. Sećam se jednog od prvih koncerata, gde još nisam razumela da na sceni ne sme da se priča, pa sam druga koji je stajao do mene tako jako udarila i izvikala se na njega jer je pogrešio korak, što je u mojoj glavi bilo nedopustivo! Već se tada naslućivalo da ću ja ipak malo duže ostati u folkloru – započinje Anabela priču uz osmeh.
U petom razredu osnovne škole s porodicom se doselila u Pančevo.
– U početku nisam želela da napustim svoj KUD u selu i svoje drugare, ali je postalo sve teže ispunjavati obaveze u ansamblu. I tako 2010. godine, na nagovor drugarica iz škole pomalo nerado dolazim u „Abrašević“. Ostalo je istorija: probe su postale moja opsesija, folklor moj život i ništa nije moglo da me spreči da neku propustim.
Sa bratovljeve svadbe pobegla na probu
Anabelina porodica i danas živi u Pančevu. Čine je mama Goga, očuh Buca i dva mlađa brata, Milan i Nikola, od 12 i 10 godina. Anabela kaže da je za braću jako vezana.
– Dok sam još bila u dečjem ansamblu, mlađi brat je uredno čekao da se vratim sa probe, jer niko nije mogao da ga uspava dok ja ne legnem pored njega.
A o tome da je folklor u Anabelinom životu bio i ostao prioritet svedoči i ovaj primer:
– Čak sam sa bratovljeve svadbe otišla da odigram probu jer je naš tadašnji umetnički rukovodilac, pokojni Goran Mitrović, prvak ansambla „Kolo“, imao čuveno pravilo, da tri probe pred koncert moraš da si tu ili ne nastupaš.
Anabela priznaje da nije uvek bilo lako uskladiti obaveze sa probama, ali da je uz dobru organizaciju i balans uspevala sve da izgura. Motiv više bilo je i to što folklor, pored toga što traži posvećenost, trud, zalaganje, energiju, vreme… isto tako i mnogo daje.
– Folklor pored divnih koncerata i druženja čine i sva ta putovanja na koja idemo, što po našoj zemlji, što po inostranstvu. Definitivno moja omiljena destinacija koju sam obišla sa „Abraševićem“, a koju sam do tada videla samo na filmu, jeste Sicilija. Prelepo ostrvo u svakom smislu, ali tamo je bio i jedan od mojih omiljenih doživljaja sa turneja. Svi su čuli za snimak na kome se Srbi i Hrvati iznenada susreću negde na putu ka starom delu grada Agriđenta, preko 2.000 kilometara daleko od Balkana, i spontano počinju da zajedno pevaju „Đurđevdan”.
Evo tog snimka:
– To je jedan od razloga zašto volim ovu umetnost, jer nas uči da je najvažnije biti dobar čovek, ne samo biti dobar igrač. Na drugo mesto stavljam festival u Plovdivu, u Bugarskoj, gde sam zbog reakcije publike bukvalno plakala na sceni od sreće i igrala. I dan-danas kad gledam taj snimak knedla mi stane u grlu.
Proverite i sami zašto. Za aplauz i ovacije kakve ćete čuti na kraju svaki umetnik živi.
Nije uzalud bilo ono u Mramorku…
Anabelina posvećenost folkloru (ali i ona njena karakterna crta koju je zapazila još publika na koncertu u Mramorku kada je naša junakinja održala lekciju drugu što je načinio pogrešan korak i izazvala salvu smeha) nije prošla nezapaženo ni kod uprave „Abraševića“.
– Kada su me predsednica Lela Stojnov i Goran Mitrović pitali da li bih želela da radim sa dečicom, u početku sam to vrlo bojažljivo prihvatila jer jedno je biti igrač, a drugo je svoje znanje prenositi na druge, pogotovo na malu decu. Moj pristanak značio je da sada svaki dan provodim određeno vreme na probama, što svojim, što dečijim, a da pored toga redovno idem na predavanja, kolokvijume i ispite na fakultetu. Nekome bi to zvučalo naporno i neizvodljivo, ali ja sam uspela da sve ispite dam u roku. Dodatni podstrek da pristanem dalo mi je i to što su moja braća tada igrala u tim grupama. Neverovatno, ali u „Abraševiću“ su me Milan i Nikola više slušali nego kod kuće… sve dok nisu prestali da igraju, jer znate kakvi su dečaci i njihova interesovanja…
U međuvremenu se Anabela upoznala sa budućim suprugom Radovanom Marinkovićem, a kao što sad već znate sa početka priče – pitanje je dana kada će bebica stići.
– Naše poznanstvo bilo je čista slučajnost, jer stvarno nismo imali puno zajedničkih tačaka, a veza, kao i sve u životu, bila je puna prepreka. Na kraju smo stvorili naše malo kraljevstvo u kome se nas dvoje ne tako savršenih, savršeno uklapamo i čekamo našu malu princezu Lenku kao krunu svega.
Luda devojko, odmaraj!
Iako se porođaj sasvim približio, Anabela ne odustaje od proba sa dečicom u „Abraševiću“.
– Sad vodim probe malo teže, jer sad već ne mogu da igram. Cupkam pomalo koliko mi beba to dozvoljava, ali zato mi je u pomoć došao drug iz prvog ansambla Nikola Popov. Znam da bi mi mnogi rekli: „Luda devojko, odmaraj!“, ali folklor jednom uđe u krv i više ne izlazi. Svi moji igrači, svi su oni moja deca čija dobra energija mene pokreće. Ne učim ja njih samo scenskim pokretima, tehnici, izrazu, pevanju… učim ih da budu svoji, da budu dobri ljudi, da imaju poštovanje, ukratko – svemu onome što se negde u današnjici izgubilo.
Pogledajte kako izgledaju probe sa Anabelom:
Kao što smo rekli, niste Anabelu sa stomakom do zuba mogli da vidite samo na fotografijama iz sale za vežbanje. Pre dva meseca još uvek je nastupala!
– Da mi je neko pre 14 godina rekao da ću u sedmom mesecu trudnoće još uvek biti na sceni, verovatno bih pomislila da nije baš normalan, ali da, bila sam na sceni i to iz dva razloga. Prvi je Goran Mitrović kome sam zahvalna što me je naučio svemu što znam, koji je umeo da se bori sa mojim inatom i koji je uvek bio tu za nas… A da nije bilo njega, ne bih imala ni drugi razlog, a to su moji „pačići” i moja školica folklora.
Prošle godine je Anabela, kako kaže, radila sve ono što do tad nikad nije, pa se tako krajem decembra, za praznike, oprobala i u ulozi Baba Mrazice.
– Sreća što nisam morala puno da se maskiram – stomak sam već imala. Pitali su me: „Zašto baš ti, što da se mučiš, mogao je to neko drugi…?“. E pa ne mučim se, to su sve sitnice i mali znaci pažnje koje svakom tom detetu ostaju u sećanju i čine ga srećnim. Naše malo njima je veliko. Možda jednog dana neko od njih bude mojoj princezi glumio Deda Mraza, ko to zna…
Folklor + bezbednost + šminkanje = Anabela
A pored folklora i bezbednosti, Anabela se u slobodno vreme bavi i profesionalnim šminkanjem. Neverovatan spoj, zar ne?
– Završiti Fakultet bezbednosti i igrati folklor – neko bi rekao da ove dve stvari nije moguće spojiti, ali ko mene poznaje zna da je zbir ta dva sabirka apsolutno Anabela. Ipak, najvažnije od svega je to da, šta god izaberem, imam bezrezervnu podršku budućeg supruga koji nema nikakve veze ni sa folklorom, ni sa mojoj strukom, ali je tu i poštuje moje odluke, kao što to čine i moji roditelji i braća.
Evo još jednog neverovatnog snimka sa jedne od nedavno održanih proba:
Pitali smo ovu sjajnu devojku i kakvi su joj planovi kad stigne Lenka.
– Za sada planiram da se na par meseci povučem, dok ne uhvatim ritam sa bebom i onda bih volela da se vratim probama i folkloru. Moj „Abrašević“ će zauvek ostati moj. Kada sam mom ansamblu saopštila vesti o trudnoći njihov odgovor je bio: „Bejo, imaće puno tetki i ujaka i svi ćemo da je čuvamo i da se igramo sa njom“. Mislim da ne moram da vam objašnjavam koliko volim te ljude. Zato za sebe kažemo da smo porodica, jedna velika porodica za ceo život!
