Jutros oko pola 11, na plaži u Čanju u Crnoj Gori, dogodila se prava drama! Krupniji gospodin od oko 70 godina zaputio se u more, ali se već posle nekoliko metara, u plićaku zateturao i pao u vodu. Videvši da mu glava na momente tone u more i da nešto definitivno nije kako treba, njegov prijatelj je potrčao da ga izvuče. Uznemirili su se i poskakali na noge i svi koji su se u tom trenutku zatekli na plaži.
Odmah je bilo jasno da čovek ne daje znakove života i da ga je potrebno što pre izvući na suvo i pomoći mu.
Igra sudbine
Sad kada je sve gotovo i kada je ostatak priče poznat, možemo reći da je malo falilo da u medijima danas odjekne vest o smrti čoveka na crnogorskom primorju.
Jer čovek zaista jeste bio mrtav, a jedini spas mu je u tom trenutku mogla predstavljati reanimacija, pod uslovom da bude izvršena momentalno.
Sudbina je danas bila dobre volje, bar kada je reč o ovom čoveku.
Verovali ili ne, među ljudima koji su se jutros našli na toj plaži u Čanju, bio je Pančevac Miroslav Pavković (31), ni manje ni više nego strukovni medicinski tehničar, zaposlen na Klinici za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju Vojno-medicinske akademije (VMA) u Beogradu.
Upravo on je pritrčao, izvršio reanimaciju, uspostavio ponovni rad srca, to jest vratio klinički mrtvog čoveka u život i pružao mu pomoć sve do dolaska hitne pomoci…
Pola plaže je nakon toga plakalo, što od sreće, što od pretrpljenog šoka.
Nije samo hrabar, već je i preskroman
Miroslav je zaplakao tek kasnije, kad je shvatio šta je uradio. Nije bio oduševljen idejom da o svom podvigu govori za medije, jer smatra da to i nije neka bitna vest.
Podsetili smo ga da na svetu baš i nema mnogo ljudi koji na pitanje: „Šta si radio danas?” mogu da odgovore: „Vratio sam čoveka u život, goloruk”.
Možda je to presudilo, pa je na radost svojih sugrađanki i sugrađana i ostalih čitalaca kojima će ova vest svakako ulepšati dan, Miroslav na kraju ipak pristao da nam prepriča svoje današnje doživljaje.
Zamolio nas je samo da sačekamo do večeri da mu se nivo adrenalina vrati u normalu.
I, evo priče…
Miroslav je u Čanju od 1. septembra. Tamo letuje sa petogodišnjom ćerkicom i ocem. Jutros su, kao i prethodnih dana, svo troje otišli na plažu, a sudbina kao da je čekala da baš oni stignu, pa da predstava počne.
– Tek smo se bili namazali i čekali smo da se upije krema, pa da idemo u vodu, kad se odjednom ispred začula galama i stvorila se velika gužva. Čuo sam kako ljudi viču: „Okrenite ga na bok, okrenite ga na bok!”. Otrčao sam tamo i kad sam video čoveka, odmah sam znao o čemu se radi. Proverio sam mu vitalne parametre i ustanovio da ne diše i da mu je stalo srce… – priča naš Pančevac.
Šta je bilo pre toga?
O tome šta se dešavalo u trenucima koji su prethodili ovome, Miroslav je sve čuo tek kasnije, kad se sve završilo.
– Kasnije mi je njegov prijatelj rekao da je on uvek ulazio u vodu samo do ramena, nikad nije išao dublje od toga. Saznao sam i da se unesrećeni zove Živorad i da je penzioner iz nekog grada u centralnoj Srbiji, nisam siguran kog tačno. Rekao bih da je u pitanju Kraljevo. Živoradov prijatelj je prvi shvatio da nešto nije u redu, videvši da se on tetura i da mu je nakon što je pao, glava u jednom trenutku nestala pod vodom, iako je bio u delu gde je mogao da stoji. On je potrčao ka njemu i nije uspeo sam da ga izvuče, već ga je bukvalno gurao ka plaži. Tu su se skupili ljudi i tada sam i ja dojurio. Začudo, tu su se našle čak i dve koleginice, medicinske sestre Sanja i Tijana iz Kliničkog centra Kragujevac i uz pomoć jedne od njih izvukao sam čoveka skroz na suvo. To nije bilo lako, jer je reč o krupnijoj osobi.
Živorad – sasvim adekvatno ime!
I tada je krenula žestoka borba za život. Miroslav je morao da bude brz, jer su sekunde odlučivale hoće li Živorad opravdati svoje ime ili ne.
– Smestili smo čoveka na ravno, proverio sam mu vitalne parametre i ustanovio da nema pulsa ni disanja i započeo sam reanimaciju. Viknuo sam da se ljudi pomere i da sklone decu da ne gledaju taj prizor. Moj tata je bio sa ćerkicom koja, na sreću, ništa nije videla. Sećam se da sam u jednom trenutku stigao tati da pokažem palac okrenut nagore, da bi, tamo u daljini gde je stajao, znao da je sve okej. Ne znam koliko je sve to trajalo, meni je izgledalo kao sekund, ali svakako je ogromna sreća to što smo reagovali pravovremeno i što sam na vreme započeo reanimaciju. I tako je čovek u jednom trenutku počeo da izbacuje vodu iz usta. Okrenuli smo ga na bok i nastavili da mu pratimo vitalne parametre, čekajući hitnu pomoć koja je stigla relativno brzo i odvezla čoveka sanitetom u bolnicu. On je već na plaži došao k sebi, čak je pokušao u jednom trenutku i da ustane, sam nam je rekao svoje ime, tako da smo bili sigurni da se njegovo stanje zaista popravilo. Ljudi na plaži su sarađivali, svi smo bili kao tim. Imao sam osećaj kao da smo svi zajedno već mnogo puta to radili. Dakle, nisam samo ja zaslužan za ovakav ishod, svi mi smo doprineli da se čoveku spase život.
Uuuuuhhhh!
Ako ste i vi na ovom mestu ispustili uzdah olakšanja, razumemo vas. Miroslavu je cela plaža aplaudirala, a mnogi turisti nisu uspeli da zadrže suze.
Nije ni čudo! Ne viđaju se svakodnevno ovako dramatične scene u kojima život uspeva da pobedi smrt!
– Živoradov prijatelj me je kasnije pronašao na plaži i tražio mi broj telefona, jer čovek želi da me pozove sutra. Rekao sam da mogu samo da mi se zahvale i ništa drugo, da nikakvo čašćavanje ne dolazi u obzir. Voleo bih da čujem kako je on i to je to. Prema neproverenim informacijama, imao je infarkt, ali sutra ću znati da li je zaista tako – kaže ovaj skromni momak.
Šanse da čovek preživi bile su skoro nikakve. Evo i zašto…
S obzirom na to da radi baš na odeljenju traumatologije, Miroslavu ovo nije prva reanimacija u životu, ali jeste prva koju je uradio potpuno sam, što njegovo herojstvo čini još većim.
– Za mene su reanimacije sastavni deo posla, ali ovakvu nisam imao nikad. Ovo mi je prvi put da nemam pomoć kolega iz ekipe za reanimaciju, da nemam doktora, da sam sasvim sam. Jedinu pomoć su mi pružile koleginice koje su pratile životne parametre unesrećenog čoveka. To je zaista osećaj koji ne može da se opiše. U takvim situacijama je najbitnije ostati priseban i smiren, što je meni pošlo za rukom. Nisam puno razmišljao, znao sam šta treba da radim i prionuo sam na posao. Najbitnije je da se reanimacija započne na vreme, tu su bukvalno minuti u pitanju. Ako se zakasni, to može da znači fatalan ishod. Po udžbenicima sam se susretao s podatkom da su jako mali procenti preživljavanja kad se srčani zastoj desi na javnom mestu. Posle svega, ceo dan me je držao adrenalin, nisam mogao da se smirim.
Sve je lakše kad je on tu
– Kad se sve završilo otišao sam i skočio u vodu i proplivao malo. Posle sam otišao do ležaljke, legao na peškir i dao sebi koji minut da se iskuliram. Onda smo nastavili s našim danom kao da ništa nije bilo. Kupali smo se i sunčali, a ja sam se zbog ćerkice ponašao što sam opuštenije mogao. Ljudi su prilazili da mi čestitaju. Čak se jedan čovek našalio, rekavši da se, otkad je stigao u Čanj, plašio da ide u vodu jer je loš plivač, ali da će sad ići kad zna da sam ja tu.
Miroslav se u Pančevo vraća za nekoliko dana.
Poželeli smo mu da uživa i da se odmori kako zaslužuje, a kad se vrati u naš grad, i nama će, poput ovog čoveka koji mu je danas stegao ruku na plaži, nekako biti toplije oko srca kad znamo da je on tu. Jedan više među Pančevcima s kojima je čast deliti ovaj grad: hrabar, skroman, pošten i potpuno posvećen najhumanijem poslu na svetu – onom gde život pobeđuje čak i kad i sama nada počne da silazi sa pozornice.
