Ona ima samo dvadeset i jednu godinu, a u sportu kojim se bavi dotakla je zvezde. Već!
U našoj zemlji odavno nema premca, šampionske titule niže kao perle, a za nju sada zna i cela Evropa.
Ma, ceo svet!
Borac bez mane, uporna do iznemoglosti, ona zna svoj put. I sigurno korača njime…
I zato se niko nije začudio što je baš ona, uz Zlatibora Lazarova, potpredsednika Međuopštinske organizacije slepih i slabovidih, jedan od dobitnika ovogodišnje Novembarske nagrade, najvećeg priznanja koje Grad Pančevo dodeljuje, svojim uspešnim sugrađanima!
Dame i gospodo, ako već niste, upoznajte našu sugrađanku, uspešnu studentkinju Fakulteta za bezbednost, sjajnu ćerku, ponosnu sestru… Ovo je priča o džudistkinji Andrei Stojadinov, seniorskoj vicešampionki Evrope!
Novembarska nagrada kao veliko iznenađenje
Novembarske nagrade će dobitnicima biti svečano uručene na sam Dan grada, u ponedeljak, 8. novembra.
– Zaista sam prijatno iznenađena. Hvala svima koji misle da sam zaslužila tako veliko priznanje. Kao nekome ko trenutno karijeru gradi u Beogradu, u „Crvenoj zvezdi”, jako mi prija i znači kada znam da moj grad i dalje stoji uz mene i da prati ono što radim. Ovakva podrška samo može da bude podstrek za dalji rad i napredak – sa osmehom govori junjakinja naše priče.
Andrea je rođena 20. juna 2000. godine u Pančevu, a kako sama kaže i na strunjači.
Džudo je zavolela uz brata Aleksu koji je počeo da trenira kada je junjakinja naše priče imala samo dve godine.
Išla je sa njim u halu, gledala je kako vežba, silno je želela da se i ona oproba u ovoj borilačkoj veštini.
– Pričala mi je mama da su pokušali da me odvrate, jer sam bila isuviše mala da počnem da treniram, a izgovor je bio kako za mene nema opreme. I za to sam pronašla lek, otišla sam u špajiz, pronašla neki stari bratovljev kimono i problem je bio rešen – sa osmehom se priseća Andrea otkud krhka devojčica među borcima.
Prvi učitelj
Prvi džudo učitelj bio joj je Ljubomir Stanišić, trenirala je vredno u „Dinamu” i imala je svoj san.
– Sećam se, u prvih nekoliko sezona nisam pobedila nijednu protivnicu. Bila sam jako mršava, imala sam petnaestak kilograma a radila sam mečeve teže kategorije. Nije me to obeshrabrilo, naprotiv. Usledila je i godina koju sam okončala bez poraza, a na prvom državnom šampionatu, kao sedmogodišnjakinja, osvojila sam srebrno odličje. Mislim da sam posle toga uvek bila prva, da nisam izgubila nijedan državni šampionat u svojoj kategoriji – prepričava naša sagovornica svoje početke u kimonu na strunjači.
Od 2015. godine nadmeće su u kategoriji do 48 kg. Kao starija pionirka učestvovala je na Balkanskom prvenstvu Turskoj, a pravu reprezentativnu karijeru počela je da gradi godinu dana kasnije. Na svom prvom Evropskom šampionatu u Finskoj, kao kadetkinja, okitila se bronzanim odličjem.
I onda je sve počelo…
Prelazak u „Crvenu zvezdu“
Već 2017. godine bila je kadetski vicešampion Starog kontineta, trijumfovala je na EJOF-u, na Svetskom prvenstvu u Čileu zauzela je peto mesto, a osvojila je i srebrno odličje na Evropskom šampionatu za mlađe seniorke u Crnoj Gori.
U beogradsku „Crvenu zvezdu”, čiji je i sada član, prešla je 2018. godine.
– Želela sam da napredujem, da imam više sparing partnera, da treniram sa Andrejom Đurišićem, mada mi je trenutno trener Nemanja Nikolić. Vežbam po tri puta dnevno. Najpre odradim kondicioni trening sa Goranom Popovićem, posle podne radim sa bratom Aleksom u podrumu naše kuće gde smo napravili malu salu. On je najzaslužniji za sve moje rezultate. sa mnom je od početka moje karijere, iako je i on „zvezdin” član, sada trenira samo zbog mene – ponosno priča Aleksina sestra.
Pljusak medalja
Andrea Stojadinov je svoj neosporan kvalitet počela da potvrđuje 2018. godine.
Na Svetskom prvenstvu za juniore, na Bahamima, osvojila je bronzano odličje. Bila je to prva svetska medalja za Srbiju u juniorskoj kategoriji.
Iste godine, u mađarskom Đeru, postala je i šampionka Evrope u nadmetanju mlađih seniorki. Prošle godine je počela da se takmiči i sa seniorkama. Dva puta je bila sedma na grand-slem turnirima, ali je osvojila i dve bronzane medalje. Na svetskom prvenstvu u Maroku kao juniorka i u Rusiji kao mlađa seniorka. Definitivno je „eksplodirala” 2020. godine.
Na seniorskom grand-slemu u Budimpešti osvojila je bronzu, u Poreču je trijumfovala na juniorskom Evropskom prvenstvu, a bila je treća u konkurenciji u mlađih seniorki. A onda je na red došao Prag. Taj četvrtak, 19. novembar 2020. i Prvenstvo Starog kontineta za seniorke ostaće zauvek u sećanju svih pravih ljubitelja sporta u našem gradu. Ma, u celoj zemlji.
Tog dana je devojka iz Pančeva zadivila Evropu.
Postala je njen vicešampion!
Morote i kikice
Pošto se takmiči u najlakšoj kategoriji, Andrea uvek prvog dana nastupa na velikim takmičenjima, u odnosu na reprezentativne drugove. Zahvaljujući tome ima vremena i za upoznavanje brojnih gradova i različitih kultura, a obišla je gotovo čitavu planetu.
– Sviđa mi se taj tempo, mada ja imam i najmanje vremena za pripremu, pošto prva nastupam. Tada uglavnom pogledam neki meč buduće rivalke, konsultujem se sa trenerom i bratom kako ću raditi. Stil po kome sam prepoznatljiva je morote tehnika, ali džudo je sport koji dozvoljava brojne kombinacije na samom meču. Takođe, jedan od rituala, kada idem na pobedničko postolje jesu i dve kikice na glavi. One su moj zaštitni znak. Nekada mi ih je pravila mama, a sada to radim sama. Najviše zbog fotografija, da mogu da uporedima kako je to bilo nekada a kako je sada – otkriva svoje male „tajne” Andrea.
Učenje od ponoći pa do…
Andrea Stojadinov je pohađala OŠ „Vasa Živković”, potom je, takođe kao vukovac, završila i Gimnaziju, a sada je student Fakulteta za bezbednost.
I pored svih obaveza koje nameće džudo i profesionalna karijera, uspeva dobro da se organizuje.
– Ustajem oko sedam sati, a već u osam sam u teretani. Od 10 do 13 je slobodno vreme, pa u 14 sati sledi trening sa bratom u podrumu. Od pet do sedam predveče opet imam neko svoje vreme, a u pola devet počinje trening u Beogradu. Često se vratim i posle 23 sata. enje za ispite počinje u ponoć, a traje i do četiti, pet ujutru. Nije mi teško. Mogu da kažem da me odlikuje velika upornost i da sam zbog toga uspela. Istina, bilo je i momenata kada sam htela da odustanem od svega, zbog nekih nepravdi koje sam doživela u sportu, ali na svu sreću ti momenti su bili vrlo slabi za mene – priča devojka koja je svojom upornošću i radom stigla do vrha Evrope.
Velika podrška porodice
Dobitnica ovogodišnje Novembarske nagrade ima zaista veliku, ma ogromnu podršku svoje porodice. Najpre od brata Alekse, a onda i od mame i tate.
– Oni su mi najveća motivacija. Tata Nikola je bio amaterski džudista, ali dok sam bila početnica znao je da me posavetuje, pa i da iskritikuje kada nešto nije bilo dobro. Od mog kadetskog uzrasta brigu o meni preuzeo je Aleksa. Mama Slađana je moj najglasniji navijač. Kao i svaka majka, sada se pomalo i plaši mojih eventualnih povreda, brine sve više. Džudo je u našoj porodici dvadesetčetvorosatna tema. I kada sam na takmičenju sve vreme sam na vezi sa mojima. Čujemo se i pre i posle borbe. Bez podrške porodice ne može da se uspe. Ja ne bih sigurno. Hvala im što sve žrtvuju zarad mene – iskreno govori vicešampionka Starog kontinenta.
Andrea je rođeni borac. Ona ne želi da se zaustavi. Naprotiv.
Džudo jednostavno voli. I živi. Povreda ju je malo udaljila sa tatamija, ali sada opet sve polako dolazi na svoje mesto. Ako je suditi po svemu što je do sada uradila – ne treba ni malo sumnjati u domete ove sjajne devojke. Ono što naumi, ona to i ostvari.
Andrea Stojadinov – devojka o kojoj će se tek pisati. O njoj će brujati planeta. Uvereni smo u to.
