„Nemanja, ovo možda ipak nije za tebe”, pomislio je mladi fudbaler iz Pančeva, Nemanja Tekijaški, nakon što je, pre nekoliko godina, na svoje prve dve uzastopne superligaške utakmice u subotičkom Spartaku, skrivio po jedan penal!
Nije to bio prvi put da je Pančevac oklevao kada je trebalo odabrati fudbal za svoj životni put. Jer on je maštao da završi prava i postane advokat… Fudbalom je počeo da se bavi sasvim slučajno, u školi svog strica, čisto treninga radi.
Ali, trčeći za loptom, od sudbine nije uspeo da pobegne… Danas je Nemanja Tekijaški jedan od najboljih fudbalera kojeg je Pančevo ikad imalo. On je trenutno standardni prvotimac i kapiten češkog Jabloneca, čije ime na tribinama skandira na hiljade ljudi na evropskoj fudbalskoj sceni.
Iza njegove zanimljive sportske biografije stoji i priča o snažnom karakteru, upornosti i ravnoteži. I da, za slučaj da ste posumnjali, Nemanja je, paralelno sa profesionalnim fudbalom, završio studije prava! Ali krenimo ispočetka…
Nemanja je rođen 2. marta 1997. godine, a kao što smo već spomenuli, prve fudbalske korake načinio je kao petogodišnjak kod svog strica Srđana Tekijaškog, u Školi fudbala „Peca i Tekija” koju je Srđan u to vreme vodio zajedno sa Nebojšom Petrovićem Maradonom. Prešao je u mlađe selekcije Dinama, pola godine je proveo u BSK-u iz Borče, gde je igrao i Superligu Srbije sa kadetskom selekcijom ovog kluba. Vratio se u Dinamo, ali pošto „brzi voz” tada nije imao omladinsku selekciju, prešao je u Železničar. I tako je sve počelo.
– Pančevo me je oblikovalo, i kao fudbalera i kao čoveka. Ovde sam naučio šta znači raditi, čekati svoju šansu i ostati svoj, bez obzira gde te put odvede. U Železničaru sam savladao najvažnije lekcije. Imao sam 16 godina, igrao sam na poziciji levog beka i štopera, a treneri su mi u to vreme bili Siniša Radulović, Nenad Stojčić i Aleksandar Stevanović. Uspeli smo da se iz četvrte lige plasiramo u Srpsku ligu, a posle dve i po godine, sa „malih” vojvođanskih terena, obreo sam se u eliti srpskog fudbala: u subotičkom Spartaku. Želeo me je i Radnički iz Niša, ali sam ipak odlučio da karijeru nastavim na severu Srbije – kaže Nemanja na početku razgovora.
Iz Pančeva je otišao kao veoma mlad momak, bez iskustva, ali iskoristio je šansu koja mu se ukazala u Subotici i vrlo brzo dospeo u žižu interesovanja.
– Ja nisam imao nameru da se profesionalno bavim fudbalom, uvek mi je škola bila u prvom planu, ali eto, neko je nacrtao taj put. Odmah po dolasku u Spartak dobio sam šansu da zaigram u Superligi. Razlika je bila velika, hvatali su me grčevi, intezitet treninga je bio mnogo jači, težak tempo utakmica… Uspeo sam to sve da prebrodim, pa sam za tri i po godine odirao preko 100 utakmica za Spartak. Bio sam kapiten, a 2019. sam proglašen za najboljeg igrača kluba. Treneri su mi bili Aca Veselinović i Vladimir Gaćinović. Dobio sam slobodu u igri, ali nije bilo lako. Sećam se, odmah po dolasku, na prve dve utakmice skrivim dva penala. Prvo protiv Napretka, a onda i protiv Crvene zvezde. Imao sam sreću da oba jedanaesterca protivnčki igrači nisu realizovali. Mada sam pomislio u sebi: „Nemanja, možda ovo ipak nije za tebe” – sa osmehom priča naš sagovornik.
Upornost, volja, jak karakter i vera u sebe učiniće da u životu budete kao voda koja seče sebi put čak i kroz planine… Upravo zahvaljujući tim osobinama, Nemanja je, stigavši iz treće lige u profesionalni fudbal, posle svega pet meseci zaigrao i međunarodne utakmice. Spartak iz Subotice je bio pravo iznenađenje za sve ljubitelje fudbala u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Samo se o ovoj ekipi pričalo.
– Izbacili smo češku Spartu, bilo je to nezaboravno iskustvo. Odigrao sam baš dobro, kao levi bek sam sačuvao njihove najbolje igrače. Sećam se i revanša u Pragu, prvi put sam igrao pred 20.000 gledalaca. Po izlasku na teren svi smo gledali samo u tribine i preispitivali se da li se to nama zaista dešava. Bio je to pravi spektakl. Posle smo ispali od danskog Brondbija, ali vreme u provedeno u Subotici ostaće mu najlepšem sećanju. Moj odlazak u Spartak bio je prvi transfer koji je Železničar ostvario – sa ponosom priča Nemanja o danima provedenim u klubu na severu Bačke.
Usledio je odlazak u Poljsku, u Termaliku. Bio je to prvi ozbiljan iskorak van Srbije. Druga zemlja, druga kultura, drugačiji fudbal. Klub je te sezone tek ušao u elitni rang, u Ekstraklasu Poljske.
– I taj transfer je ispao nekako slučajno. Zvao me je Vuk Rašović, on je bio trener u klubu Al Vahda, a i Spartak i ja smo hteli da pređem u Saudijsku Arabiju. Odlagali smo odgovore Poljacima, ali pošto se nešto izjalovilo oko pregovora, sam Vuk me je savetovao da prihvatim poziv i pređem u Termaliku. To je jedan od najbogatijih klubova u Poljskoj, ali gazdarica je bila veoma stroga. Pošto je ujedno i vlasnica jedne od najvećih firmi, nije dozvoljavala trenerima da nam daju nekoliko vezanih slobodnih dana. „Ni moji radnici nemaju toliko odmora, pa ne mogu ni igrači”, znala je da kaže. Ispali smo te sezone u drugu ligu. Ostao sam, bio sam najbolji igrač. Trener je bio Radoslav Latal, koji me je posle i odveo u češku, u Jablonec. Interesantno je da na početku nije želeo da priča sa mnom, a kasnije sam mu postao kao sin…
Za svega šest meseci naučio je poljski jezik. Stekao je simpatije navijača, ljudi u klubu, nosio je kapitensku traku i u Termalici.
– U Poljskoj sam shvatio da na terenu nema skrivanja. Igra se brzo, snažno, direktno. Nema foliranja, moraš da budeš maksimalno spreman i koncentrisan na ono što radiš. Bilo je i po tri duela u jednom minutu. Kada govoriš jezik zemlje u kojoj igraš, time pokazuješ poštovanje i prema toj državi, prema sportu i prema svom timu. Posle toga te drugačije gledaju, i kao igrača i kao čoveka. Kad sam prvi put dao izjavu na poljskom, saigrači su se smejali, ali na pozitivan način. Posle toga, odnos prema meni se promenio. To su sitnice koje prave razliku. Jako lepo iskustvo nosim iz Poljske. Igra se odličan fudbal, ljudi dolaze na utakmice, tereni su odlični, ima stadiona kapaciteta od 50.000 mesta – prepričava korak po korak svoje bogate karijere junak naše priče.
A onda je stigla 2023. godina. Novi transfer i nova iskustva. U Češku nije otišao kao zvezda, već kao iskusni fudbalski radnik. I pogađate! Nemanja je i u Jablonecu osvojio srca fudbalskih zaljubljenika. I postao je kapiten, po izboru saigrača.
Naš Pančevac je „na ti” i sa predsednikom kluba Miroslavom Peltom, čovekom koji je bio i na čelu Fudbalskog saveza Češke, koji je predvodio prašku Spartu. Imaju sjajan odnos, ali i to je poverenje koje treba zaslužiti.
Prvenstvena utakmica Jablonec – Banjik Ostrava ostala je posebno upamćena. Bila je sredina drugog poluvremena, rezultat 1:1, Jablonec sa igračem manje, na tribinama vri. Banjik napada, šut sa ivice kaznenog prostora i – blok Nemanje Tekijaškog! Lopta odlazi u korner, a kapiten Jabloneca mirnim gestom raspoređuje saigrače. To su potezi koji dokazuju da kapitenska traka ne dolazi slučajno…
– U takvim momentima nema prostora za paniku. Kapiten mora da ostane hladne glave, jer ekipa sve odmah oseti. Nema filozofije: ili si koncentrisan, ili kažnjavaš ceo tim. Kapiten mora prvi da uđe u duel. To su momenti kada shvatiš svu odgovornost i težinu koju nosi kapitenska traka – priseća se Nemanja nekih posebno emotivnih trenutaka svoje dosadašnje karijere.
Danas u Jablonecu komunicira bez prevodioca, na češkom, predvodi mlađe igrače i postavlja standarde. Na leđima nosi četvorku, svoj omiljeni broj. Odigrao je 100 utakmica u ovom klubu, bio je strelac devet golova…
– Ako hoćeš da te ljudi prate, moraš da ih razumeš. Jezik je deo liderstva. Ne volim da pametujem. Trudim se da budem primer. Zaista sam zadovoljan u Jablonecu. Igrali smo Ligu Evrope i Ligu konferencije. Trener nam je Luboš Kozel, imamo sjajnu saradnju i odličan je strateg. Polusezonu smo završili na trećem mestu, a drugoplasirani tim nam beži svega dva boda. Zadovoljan sam i zbog postignutih golova, igraju na mene, bio sam strelac i protiv Slavije koja nema poraz ove sezone. Bilo je baš emotivno, navijači su skandirali moje ime. Inače, posle Premijer lige, elitno nadmetanje u Češkoj je najintezivnije, najviše se trči – priča Nemanja o lepim trenucima sa terena.
Naravno, Nemanja je savladao i češki, a u ovom videu je i dokaz:
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Kao što sada već znate, uporedo sa profesionalnim igranjem fudbala završio je studije prava. Učio je na pripremama ili kad god su fudbalske obaveze to dozvoljavale. Ali uspeo je, jer nije odustajao.
– Nije bilo lako, ali nisam želeo da zapostavim obrazovanje. Fudbal je lep, ali karijera kratko traje. Pravo me je naučilo da razmišljam, da planiram i da gledam širu sliku. Jer znanje ti daje mir. Fudbal nosi veliki pritisak emocija, a obrazovanje ti pomogne da ostaneš stabilan i uvek na zemlji. Ne planiram da ostanem zauvek u fudbalu. Voleo bih da odigram još sedam, osam sezona i dosta. Što se tiče fudbala, uvek sam se konsultovao sa tatom Draganom, dok je mama Violeta oduvek više navijala za školu. Eto, sada su obe opcije ispunjene – ne skrivajući osmeh dodaje Nemanja.
To je priča o Nemanji Tekijaškom, Pančevcu koji je bez mnogo buke stigao do Evrope, naučio jezike svlačionica i dokazao da se uspeh gradi strpljenjem. O momku koji nikada nije jurio reflektore, ali su ga oni ipak obasjali. Zapravo, sudeći po potencijalu koji Nemanja ima, ovo svakako nije cela priča o njemu, već tek nekoliko prvih poglavlja. Ono najbolje, sigurni smo, tek dolazi…
