Ovo je jedna lepa božićna priča za sve sladokusce koji veruju u magiju.
Mada, mogu da je čitaju i oni koji u magiju ne veruju (poverovaće… ali pssst!).
Za početak, neka misle da je ovo priča o slatkišima, i to onim najukusnijim – onim što se u decembru, za praznike, prave od meda, tananih emocija i probrane selekcije želja.
Medenjake koji su takoreći glavni likovi ove naše bajke (ali istinite!) prvo smo zapazili na fotografijama. Kakva divota! Prava mala umetnička dela, zar ne?
Onda smo želeli da proverimo da li i njihov miris i ukus dele istu umetničku crtu sa izgledom.
Ispostavilo se da nije bilo zdravo da to proveravamo. Jer, znate šta? Da ne bude posle da vam nismo rekli (mada ćete vrlo brzo to i sami shvatiti) – ti medenjaci imaju samo dve mane:
- Toliko su lepi da vam je žao da ih jedete.
- Toliko su ukusni da ne možete da se zaustavite dok ih sve ne pojedete.
I kad sve to spoznate, naravno da ćete poželeti da upoznate umetnicu koja ih stvara i koja, složićete se, zaslužuje titulu naše lokalne božićne vile.
Pa, evo je: ona se zove Karolina Bisak i živi u Vojlovici.
Nakon skoro dve decenije rada u sudskoj kancelariji i blagajničkog posla u Mađarskom kulturno-umetničkom društvu „Tamaši Aron”, junakinja naše priče napokon je prihvatila činjenicu da joj je kreativnost izuzetno važna u životu i da je najsrećnija kada stvara.
Sreća naša!
Okušala se u heklanju, dekupažu i mnogim drugim rukotvorinama i ispostavilo se da je svaka od njih samo čekala da je se ta kreativna umetnička duša prihvati.
A onda je otkrila medenjake… I tako je počela čarolija.
I kako to obično biva s magičnim stvarima (i talentovanim osobama koje su se usudile da slede svoju strast) Karolinini prelepo dekorisani božićni medenjaci osvojili su grad.
U mnogim kućama u Pančevu oni su svakog decembra i januara već godinama neizostavni deo praznične dekoracije.
Pitali smo Karolinu od koga je naučila da pravi i ukrašava ove ukusne slatkiše, ko je njenom umetničkom talentu raširio krila, zašto su njeni medenjaci toliko posebni da svi o njima pričaju i još mnogo, mnogo toga.
Ne sumnjamo da ćete uživati u njenoj priči…
Priznaj, na koga si tako talentovana?
– Teško mi je da izdvojim samo jednu osobu. Ručni rad je u mojoj porodici oduvek bio veoma cenjen i praktikovan. Odmalena su me roditelji učili da budem samostalna i da je zlatno sve ono što mogu sama da napravim. Život mi je uvek bio ispunjen ljudima koji znaju sami da urade i poprave veliku većinu stvari. Od jednog deke sam naučila kako da držim čekić, a da ne polupam prste dok pravim stoličicu koju smo stavili na vrh drveta za posmatranje krošnje i klopanje šljiva. Drugi mi je ostavio ljubav prema krečenju, ali i spretnost i logiku pri obavljanju tog posla. Od baka sam naučila da kuvam i da se ponekad ljubav pokazuje tako što voljene ljude nahraniš do pucanja…
A mama i tata? Čemu su te oni naučili?
– Otac me je uvek držao uz sebe kada je popravljao stvari po stanu, tako da sam naučila kako da me ne ubije struja, kako da sipam gorivo u karburator kada mi nestane benzina u kolima tokom ranih dvehiljaditih i kako da rasklopim i sklopim većinu aparata u kući. Majka me je naučila da šijem, prenela mi ljubav ka heklanju i, što je možda sada meni najvažnije, strpljenje i umeće za ukrašavanje torti, jer smo uvek za rođendane imali mala remek-dela izrađena od šećera i ljubavi.
Sigurno je tu počela tvoja opsesija prelepim kolačima?
– Tako je. Naravno da je uvek prvi uslov bio da kolači budu ukusni, pa tek onda lepi, ali je izgled podjednako bio važan jer ako hrana prija oku, onda će prijati i svim drugim čulima. A Božić je idealno vreme da se posvetite ukrašavanju svega, pa i prazničnih delicija. Nakon dugih godina provedenih u Nemačkoj, baka je sa sobom donela tradiciju ukrašavanja svakog kutka kuće i pripreme specijalnih božićnih kolača i sve je to prenela na moju majku i mene.
Kad si napravila prve medenjake?
– Početak izrade medenjaka je bio sasvim slučajan. Dobila sam recept i, pod uticajem nemačkih i američkih božićnih običaja i možda previše interneta, pre desetak godina prvi put sam umesila to mirišljavo testo. Onda sam uzela kesicu za zamrzivač punu smese za ukrašavanje i počela da učim kako da belanca i šećer pretvorim u svoje vizije.
Da li si potpuno samouka ili si imala nekakvu pomoć pri učenju veštine dekorisanja?
– Ukrašavanje sam naučila malo uz pomoć „Jutuba“, a malo gledajući fotografije drugih „medenih“ umetnika. Takoreći sam samouka, jer, iako ću ja sada sesti i pokazati fore ukrašavanja prijateljima koji su zainteresovani, meni nikada niko konkretno nije pokazao i podelio sa mnom razne cake. Kroz deceniju izrade božićnih medenjaka sa prijateljicama koje dele istu ljubav, otkrivala sam nove tehnike i dizajne. Izradile smo na stotine medenjaka i, da budem iskrena, skromno i zaradile.
To znači da božićnih vila u Pančevu ima još?
– I te kako. Sećam se, jedne godine smo u MKUD-u „Tamaši Aron” organizovale i radionicu za ukrašavanje medenjaka sa decom iz Vojlovice, Skorenovca i Ivanova. Verovali ili ne, do kraja je ta radionica postala festival ulepljenih obraza i zamućenih očiju od količine šećera koje su deca degustirala. Iako nije bilo puno ukrašenih medenjaka, zauvek će mi ostati u sećanju radost i nasmejana lica mališana. Međutim, vremenom sam ostala sama u proizvodnji, jer su zbog posla, porodica i drugih obaveza prijateljice odlučile da ne žele da prave medenjake za prodaju, pa sada to čine samo sa svojom ukućanima iz zabave i radi održavanja božićnog duha. Ja taj posao nisam mogla da napustim, jer mi se urezao u srce.
Interesovanje za tvoje medenjake je iz godine u godinu toliko da se za njih jedva stiže na red. Kako uopšte postižeš da napraviš i dekorišeš tolike količine kolačića?
– Tokom poslednjih nekoliko godina razvila sam sistem izrade i dekorisanja, koji se sastoji od toga da od sredine novembra do sredine decembra ne postojim ni za prijatelje ni za porodicu. Posle osam sati provedenih u kancelariji, stavljam slušalice, puštam božićne filmove i bacam se na dekorisanje. To je veoma precizan i pipav posao. Čak i najjednostavniji medenjak zahteva minimum sat vremena izuzetno pažljive izrade. Složeni dizajn traži i do dva do tri sata, koji prerastaju u pet-šest, jer je potrebno da se prethodni slojevi glazure osuše pre daljeg oslikavanja.
Ko te iz te bajke vraća u stvaran svet i podseća te da nešto pojedeš i malo odspavaš?
– Za svoje uspešno „odsustvo iz stvarnog života“, dugujem beskrajnu zahvalnost suprugu, od koga imam najveću i najiskreniju podršku u svemu što radim. On svesrdno preuzima na sebe svakodnevne obaveze, kako bih ja mogla da utonem u svoj svet i stvaram svoju jedinstvenu magiju. Iako on nije ljubitelj medenjaka, jer im, kako kaže, „fali neki dobar fil” da bi bili po njegovoj meri, uvek je srećan kad ima priliku da s ljudima podeli koliko je ponosan na mene i moju umetnost.
Tvoja priča zvuči sjajno, ali videli smo koliko sitnih detalja ima na tvojim medenjacima. To je zaista strašno pipav posao. Kako te to ne izludi?
– Niste prvi s takvim pitanjem. Ako se neko zadesi u kući dok ja u svom svetu radim, prvo što čujem, nakon skidanja slušalica i uključenja u normalan život je: „Ja nikada ne bih imao/la živaca za tako nešto”. I ta rečenica nikada neće prestati da me iznenađuje, jer za mene je ukrašavanje medenjaka najopušteniji posao na svetu. Toliko me opušta da sam prepravila recept, kako bih mogla i za Uskrs da ih pravim.
To je divna vest! A ko je sve do sada kupovao tvoja ukusna remek-dela? Kakvi su komentari kupaca?
– Moji medenjaci su pronašli nove domove čak i u Mađarskoj, Austriji i Nemačkoj, gde su reakcije potpuno iste kao i ovde kod kuće. Žao je ljudima da ih jedu. Ponekad ne mogu da odlučim da li mi je draže kad vidim da ljudi oko mene uživaju u njihovom ukusu ili kada ih pretvore u ukrase za jelku kako bi uživali u njima iz godine u godinu. Pošto medenjake, koji su praktično keks, hermetički pakujem u kesice, oni mogu da budu deo čarolije za katolički Božić, Nove godinu i pravoslavni Božić, pa da tek onda, uz sećanje na praznike, budu pojedeni uz toplu čokoladu.
To si toliko lepo opisala da sad skoro da jedva čekamo da dođe taj dan. A da li si razmišljala o tome da proizvodnju medenjaka pretvoriš u svoj biznis tokom cele godine?
– Velika većina nas u Srbiji je primorana da ima „regularno“ radno mesto, jer u našem okruženju ručni rad i izrada visokokvalitetno ukrašenih kolača nije unosan posao od kojeg može da se živi. To je bar moje iskustvo. Previše puta mi se desilo da mi ljudi kažu da moji medenjaci ne zaslužuju cenu koju odredim i da je to „samo kolač“. I to je u redu, ali zna da zaboli, jer sam ja imala sreće da pronađem nešto što me čini srećnom i što me ispunjava radošću, a ljudi ne razumeju da nešto što je ručni rad, šta god to bilo, zapravo nema cenu. Takođe imam i tu sreću što postoje i ljudi koji moj rad izuzetno cene, vraćaju se sa porudžbinama iz godine u godinu i čak im nije ni žao da medenjake pojedu. To me posebno raduje jer to je ipak kolač koji je zaslužio da ispuni svoju svrhu kao i svaki drugi.
Kako neki novi potencijalni kupac može doći do tvojih medenjaka?
– Pored dugogodišnjih kupaca, polako razvijam mrežu prodaje i na socijalnim mrežama, gde svi koji žele mogu poručiti medenjake na mom Instagram profilu „Alavi Zmaj” ili na Facebook profilu Karolina Biszak. Cena im je 150 dinara po komadu, a preuzimanje je lično. Volela bih da mogu da ispunim želje zainteresovanih kupaca širom Srbije i da ih pošaljem i poštom, ali bojim se da su medenjaci previše nežni da bi u komadu preživeli takvu vrstu isporuke. Možda nam Deda Mraz eventualno reši problem, pa ih ponese kad bude prolazio kroz Pančevo, videćemo…
