Jedan od glavnih simptoma bilo koje bolesti ili tegobe gotovo uvek je – bol. Bilo da se samo udarite ili posečete ili imate neku prolaznu tegobu ili pak ozbiljniju bolest, upravo bol je jedan od alarma koji će vas upozoriti da s vašim organizmom nešto nije u redu i da treba reagovati i zaštititi ga.
Međutim, bol može imati i drugo lice i drugačiji karakter, a oni koji su tu njegovu mračnu stranu upoznali ne bi to poznanstvo poželeli ni najgorem neprijatelju. To drugo lice bola ukazuje se onda kada on potraje tri meseca, odnosno kada se pretvori u – hronični.
Koliko je trpljenje bola tokom tako dugog perioda pogubno po organizam u celini najbolje zna dr Biljana Gavrilović, specijalista anesteziologije sa reanimatologijom i supspecijalista medicine bola.
Doktorka Gavrilović je zaposlena u Opštoj bolnici Pančevo, a koliko se u toj ustanovi bol ozbiljno shvata svedoči činjenica da tamo od avgusta 2020. godine radi ambulanta za terapiju bola u kojoj se tretiraju sve vrste dijagnostikovanih akutnih i hroničnih bolova.
Trenutno je zbog pandemije kovida, rad ambulante privremeno prekinut, a pacijenti će ponovo moći da zakažu pregled čim epidemiološka situacija to dozvoli.
Recite nam nešto više o radu ambulante za terapiju bola?
– Ambulanta je pre pandemije radila jednom nedeljno, utorkom od 7 do 13 sati, i to u okviru anesteziološke ambulante, u Specijalističkom centru. Nadam se da ćemo uskoro moći da nastavimo s radom po istom režimu kao i pre pandemije. Pacijentima koji tada budu želeli da dođu na pregled biće neophodan uput lekara opšte prakse, budući da mi lečimo samo dijagnostikovani bol. Do sada nismo imali veliki broj pacijenata, jer građani još uvek nisu dovoljno upoznati s činjenicom da ova ambulanta postoji niti sa mogućnostima lečenja koje ona pruža.
Činjenica je da bol, čak i onaj kratkotrajniji, ume da iznuri čoveka i fizički i psički. U kakvom su stanju bili pacijenti koji su vam se do sada najčešće obraćali za pomoć u ambulanti?
– Pacijenti u našu ambulantu najčešće dođu tek onda kada iscrpe sve druge mogućnosti lečenja. Dolaze nam razočarani, često uplakani, moleći za pomoć i gledajući na našu ambulantu kao na poslednju nadu. Nažalost, u tom trenutku im je i strpljenje na izmaku, pa se ponekad dešava da odustanu od lečenja ako im već od prve doze leka ne bude bolje. Pacijenti koji nam dolaze ne mogu da se svrstaju u neku određenu grupu po sličnosti ili dominantnoj karakteristici: oni su različitih godina, a podjednako nam se javljaju pripradnici oba pola.
Kako izgleda pregled u ambulanti?
– Pregled započinjem uvidom u dokumentaciju, dijagnostiku i procedure i terapije koje je pacijent do tada dobijao. Zatim sledi duga „anketa bola”, gde pacijent i ja otkrivamo sve pojedinosti: kada bol počinje, koliko traje, kakvog je karaktera – da li žari, pali ili je tup, šta olakšava, a šta otežava stanje… Prvi pregled traje najmanje 30 minuta, a nekada i više od jednog sata. Pacijenti u našoj ambulanti sigurno mogu očekivati smanjenje bola, ali moraju imati poverenja i strpljenja.
Kako medicina definiše bol i da li se on može smatrati bolešću ili je to uvek samo simptom?
– Bol je složeno, višestruko i neprijatno senzorno i emocionalno iskustvo, kako je to definisala Međunarodna asocijacija za proučavanje bola. To je lično, subjektivno iskustvo koje uključuje senzorne, emocionalne i ponašajuće faktore povezane sa stvarnim ili potencijalnim povredama tkiva. Bol može biti akutni i hronični. Akutni bol ponekad ima zaštitnu funkciju, jer ukazuje na pojavu bolesti i oštećenja. Svaki bol koji traje duže od 3 meseca postaje hronični bol i on se zaista smatra bolešću za sebe. Na lečenje hroničnog bola se troši mnogo novca, on dovodi do invaliditeta, umanjuje kvalitet života i radnu sposobnost pojedinca.
Zašto dolazi do pojave hroničnog bola i koje su posledice takvog stanja?
– Do hroničnog bola dolazi iz više razloga. Neki od njih su maligne bolesti zbog same njihove prirode da prave destrukciju tkiva, zatim nelečeni i nedovoljno lečeni akutni bolovi, te postoperativni, degenerativni neuropatski bol. U sam proces nastanka umešano je mnogo faktora: patološki i degenerativni procesi (oštećenje tkiva traumom, bolešću ili degenerativnim procesima povezanim sa bolešću ili starošću), fizički, psihički i socijalni faktori, kao i faktori zajednice (u ponekim zajednicama se bolu umanjuje važnost). Jednostavno rečeno, produžena bolna stanja dovode do promena na nervima, kičmenoj moždini i centralnom nervnom sistemu, tako da bol postaje stanje celog organizma, poznat pod terminom „hronični bol”. Tada predstavlja bolest per se. Cela ličnost pacijenta pati: fizička, psihička, socijalna i bihejvorijalana. Dolazi do razvoja depresije, anksioznosti, redukcije aktivnosti i socijalnih kontakata. U svetu jedan od pet ljudi pati od neke vrste hroničnog bola. To može biti muskulo-skeletni, neuropatski, hroničan bol posle hirurških operacija, kancerski bol, funkcionalni bolni sindrom, kompleksni regionalni bolni sindrom…
Kako se leči hronični bol?
– Ono što otežava tretiranja bola je nemogućnost preciznog merenja i procene. Bol je subjektivni osećaj, što znači da ga može iskazati, opisati i numerički oceniti samo osoba koja ga trpi. Adekvatna procena jačine i kvaliteta (ubod, žarenje, paljenje), te periodičnost javljanja i provocirajući faktori mogu pomoći u što uspešnijem tretmanu. Informisanost pacijenta je jedan od bitnih faktora u procesu lečenja. Ukoliko na početku ne odredimo koliko je bol jak, kakvog je karaktera, šta ga pogoršava, a šta smanjuje, mogućnost uspešnog tretmana je mala. Proces lečenja je multidisciplinaran i često iziskuje više specijalnosti: hirurga, neurologa, fizijatra, psihijatara i specijaliste medicine bola i, naravno, aktivno učešće samog pacijenta i njegove porodice. Često je u lečenju neophodno korigovati faktore ponašanja, sprovesti dijetetske režime i povećati fizičku aktivnost. Lečenje hroničnog bola je dugotrajan proces, koji ne nestaje čarobnim štapićem, čega pacijent i terapeut moraju biti svesni. Lekovi i procedure često daju efekte tek posle duže primene. Sve gorenavedeno traži prvenstveno dobru saradnju između pacijenta i lekara i timski rad. Hronični bol više od bilo koje druge bolesti traži stopostotnu saradnju.
Poznato je da naš narod čim oseti bilo kakav bol pribegava lekovima ne vodeći računa ni o vrsti ni o količini. Koliko je to opasno?
– U našoj zemlji Vam ne treba lekarski recept za neopioidne analgetike. U njih spadaju NSAIL (nesteroidni antiinflamatorni lekovi: Diklofen, Ketonal, Movalis, Aecoxia…). Naš narod ih obožava, a oni daju mnoštvo komplikacija: krvarenje iz gastrointestinalnog trakta, prvenstveno želuca i dvanestoplačnog creva, kardiološke komplikacije, povećanje neželjenih kardioloških događaja (infarkt i sl). Ovih lekova se više plaše doktori kada ih prepisuju, nego sami pacijenti koji ih redovno upotrebljavaju.
Šta je vaš savet – kako tretirati najčešće vrste akutnog bola poput glavobolje, kostobolje i slično?
– Lični savet u slučaju blagih glavobolja koje se povremeno javljaju i prolaze jeste da se uzme Paracetamol, Caffetin ili Caffebol. Za sva druga bolna stanja ipak se obratite izabranom lekaru. Bol je simptom koji često ukazuje na početak bolesti, pa mu treba ukazati zasluženo poštovanje.
Kako da znamo da je vreme da se obratimo stručnjaku jer je naš bol prerastao u hronični?
– Lekaru se javljamo kada bol počne, ne čekamo da postane hroničan bol. Kada bol postane hroničan, tretman i lečenje su mnogo složeniji i zahtevniji. Ponekad iziskuju invazivne i bolne procedure, a ponekad upotrebu opioidnih analgetika koji imaju mnoštvo neželjenih dejstva i komplikacija.
Nedavno ste se vratili sa edukacije u Madridu. Recite nam nešto više o tome.
– Tačno, nedavno sam bila na edukaciji u Madridu kod dr Marija Faharda Pereza, vanrednog profesora anatomije na Univerzitetu u Madridu i izvršnog direktora kompanije „Ultradissection Group“, koja profesinalcima pruža obuke u oblasti anatomije i primene ultrazvučno vođenih procedura na pacijentima. Tema moje edukacije bili su ultrazvukom vođeni blokovi u terapiji bolnih stanja. To su invazivne procedure kojima se rešavaju bolna stanja kod kojih lekovima nije moguće smanjiti bol. Podrazumevaju blokiranje nerava, davanje kortikosteroida i drugih lekova, ultrazvukom vođenih injekcija.
– Profesor Fahardo ima mnogo iskustva u ovoj oblasti. On se bavi i veoma zahtevnim procedurama (npr: radiofrekvetna ablacija i impaltacija epiduralnih i spinalnih stimulatora) za koje u našoj bolnici još ne postoje uslovi. Svakako će mi znanja stečena u Madridu omogućiti da sa još više uspeha pomognem većem broju pacijenta da se oslobode bola.
Sufinansirao:
Grad Pančevo
Projekat „Za zdravo Pančevo“
