Međunarodni dan ljudskih prava, 10. decembar, koji smo nedavno obeležili, uvek je dobra prilika da se svi zajedno preslišamo imaju li svi pojedinci u našoj društvenoj zajednici jednaka prava i jednake načine da ih ostvare i šta činimo da bi odgovor na ovo pitanje bio potvrdan.
Kada se pomisli na pojedince i kategorije čija prava su neretko ugrožena, prvi će nam, ne bez razloga, na um pasti pripadnici različitih osetljivih grupa, između ostalih i osobe sa invaliditetom.
Ovoga puta nećemo pričati o njihovim problemima, već donosimo priču o jednom zaista svetlom primeru dobre prakse: o usluzi stanovanja uz podršku namenjenoj osobama s intelektualnim teškoćama koju u Pančevu Udruženje „Na pola puta”, na zadovoljstvo svojih korisnika, uspešno sprovodi već čitavih 18 godina.
O ovoj usluzi razgovarali smo sa Marinom Kurilj, direktorkom Udruženja „Na pola puta”, a saznali smo i šta o usluzi misle sami korisnici i članovi njihovih porodica.
Udruženje „Na pola puta” je 2006. godine osnovala grupa roditelja zajedno sa timom stručnjaka sa ciljem da se mladima sa intelektualnim teškoćama obezbede uslovi za što kvalitetniji život. Ideja je bila upravo da se obezbedi pružanje tada inovativne usluge čiji je pun naziv „stanovanje uz podršku za osobe sa intelektualnim teškoćama sa ciljem prevencije institucionalizacije”.
Zanimljivo je da je Udruženje „Na pola puta” ovu uslugu počelo da sprovodi čak 5 godina pre nego što će ona postati deo zakona Republike Srbije.
– Tako je. Usluga stanovanje uz podršku je usluga socijalne zaštite koja je prepoznata o Zakonu o socijalnoj zaštiti donetom 2011. godine. To je jedna od najvažnijih usluga socijalne zaštite koja je veoma značajna kako za osobe sa invaliditetom, u našem slučaju za osobe s intelektualnim teškoćama, tako i za samu Republiku Srbiju, kao državu u procesu deinstitucionalizacije. Srbija se, naime, obavezala prema Evropskoj uniji da će raditi na deinstitucionalizaciji osoba koje su smeštene u institucije i s tim u vezi doneta je Strategija o procesu deinstitucionalizacije i razvoja usluga u zajednici. Ova usluga stanovanja uz podršku upravo radi to: stvara uslove za deinstucionalizaciju i sa druge strane omogućava prevenciju institucionalizacije, odnosno stvara uslove da osobe ne budu smeštene u institucije.
O kakvoj je tačno usluzi reč?
– Ova usluga je jedna od najhumanijih usluga koje postoje. Njen cilj je da se u lokalnoj zajednici, u stanovima, obezbedi podrška korisnicima, odnosno osobama s intelektualnim poteškoćama, u trenutku kad im je ona potrebna, u skladu sa njihovim potrebama, godinama, mogućnostima i željama i sa svime onime što oni vole da rade. Usluga na neki način imitira porodičan život i omogućava odraslim osobama sa intelektualnim teškoćama, da u onom trenutku kad njegova porodica i srodnici ili staratelji nemaju više mogućnosti da im pruže adekvatne uslove za kvalitetan život, dobiju smeštaj i podršku stručnog tima i da tako nastave život u otvorenoj sredini, a ne u instituciji gde je nivo poštovanja ljudskih prava izuzetno mali. Ono što je jako važno napomenuti jeste da je prema zakonu ova usluga dostupna korisnicima dugotrajno, do kraja života, odnosno do trenutka do kada im je ona potrebna.
Kakvu tačno vrstu podrške korisnici ove usluge dobijaju?
– Korisnici usluge žive u stanovima u „redovnim” zgradama za kolektivno stanovanje u otvorenoj sredini i njihov život je sličan životu ostalih sugrađana, s tim da imaju dodatnu podršku. Ta podrška im je potrebna da bi obavljali svoje životne aktivnosti, bilo da je u pitanju priprema obroka, održavanje prostora, odlazak u nabavku, plaćanje računa, odlazak u bioskop, na posao… Oni svi imaju podjednake potrebe kao i svi mi, samo im je potrebna podrška drugog lica da to sve realizuju
Ko im pruža tu podršku?
– Podršku našim korisnicima pruža stručni tim, odnosno služba podrške. To su, pre svega, koordinator usluge, odnosno savetnik za osamostaljivanje i asistenti. Jedan asistent uvek provodi vreme u stanovima sa našim korisnicima. Asistenti nisu kućne pomoćnice, kuvarice, spremačice ili dadilje, već su tu da im pruže podršku onda kada im je potrebna, podstičući njihovu samostalnost. Na primer, ako neko ume sam da skuva ručak ili da učestvuje u određenim segmentima pripreme hrane, asistent taj deo posla neće raditi umesto korisnika, već će joj priskočiti u pomoć samo u onoj meri u kojoj joj je potrebna.
Koji su zadaci koordinatora?
– Koordinator, odnosno savetnik za osamostaljivanje, zadužen je za organizaciju aktivnosti korisnika, ali i rada asistenata. Koordinator usluge je taj koji sačinjava individualne planove za svakog korisnika na osnovu njihovih specifičnosti, mogućnosti i potreba. Koordinator zajedno sa asistentima radi na tome da se aktivnosti koje su predviđene individualnim planom sprovode na svakodnevnom nivou.
Vaše udruženje poseduje i licencu za ovu uslugu. Kako je tekao razvojni put udruženja i same usluge i kako obezbeđujete sredstva za realizaciju svih aktivnosti?
– Udruženje „Na pola puta“ ovu uslugu pruža od 2006. godine, kada je to bila neka vrsta „pilot projekta” i kada je organizovana priprema prve grupe korisnika. Već 2007. godine zvanično je počela da funkcioniše prva kućna zajednica. Licencu imamo od 2014. godine. Grad Pančevo nas finansijski kontinuirano pomaže od 2009. godine i jedna je od svega tri lokalne samouprave u celoj Srbiji koja prepoznaje izuzetan značaj ove usluge. To je zapravo pokazatelj da naš grad prepoznaje potrebe svog stanovništva i razume da je osobama s invaliditetom, odnosno sa intelektualnim teškoćama izuzetno važno da nastave život u zajednici.
U kojoj meri tačno vas Grad podržava i da li su ta sredstva dovoljna za kompletnu uslugu?
– Grad nas je od 2009. do 2015. finansirao projektno, a od 2015. nas finansira putem javnih nabavki i to na taj način što grad obezbeđuje sredstva za plate i honorare angažovanih na usluzi, asistenta, koordinatora i mali deo, deset procenata, plate direktora udruženja i administrativnog radnika. Ostatak troškova usluge koji se odnosi na hranu, higijenska sredstva, komunalne usluge, obuću, odeću, izlete i sve ostale prateće životne troškove, pokrivaju korisnici iz sopstvenih sredstava tako što Udruženju uplaćuju participaciju. Ovo se pokazalo kao funkcionalan i održiv model jer korisnici snose svoje životne troškove kao i svi mi ostali građani, a tamo gde je njima potrebna dodatna podrška, lokalna samouprava im je obezbeđuje sa punom odgovornošću.
Ko su tačno vaši korisnici i kako provode svoje vreme tokom dana?
– Svi naši korisnici su odrasle osobe, muškarci i žene s intelektualnim teškoćama različitog tipa: umerenim i lakšim, imamo osobe sa Daunovim sindromom, sa elementima autizma itd. Grupe u stanovima su mešane, pri čemu su muškarci i žene u odvojenim sobama. Tokom dana naši korisnici odlaze u radni centar našeg udruženja ili na neke druge aktivnosti. Neki od njih imaju priliku da budu radno angažovani i da zarade dodatni novac. Između ostalog prodaju na ulici časopis „Lice ulice” i verovatno su ih naši sugrađani susretali i imali priliku da kupe ovaj časopis od njih. Imamo i korisnicu koja radi na održavanju higijene zgrada.
Zanimljivo je da je Udruženje „Na pola puta” 2011. godine dobilo nagradu „Erste fondacije” za uslugu stanovanje uz podršku, kao inovativan projekat za jugoistočnu Evropu. Da ta nagrada nije otišla u pogrešne ruke dokaz su zadovoljni korisnici i članovi njihovih porodica.
Jovan Mitrović, brat korisnice Sofije Mitrović o usluzi ima samo reči hvale:
– Mislim da je ova usluga ispravan način za vođenje skladnog i ispunjenog života, kako za Sofiju i njene cimere, tako i za mene i moju porodicu. Duboko sam ubeđen da Sofijin napredak ne bi bio moguć da se nisam odlučio na težak, ali – sada znam – hrabar i ispravan korak i priključio Sofiju ovoj usluzi. Ono što primećujem ne samo ja, već i meni bliski ljudi, jesu promene nabolje u Sofijinom opštem ponašanju.
Korisnica usluge stanovanja uz podršku Batul Nikačević Hasci Jare, koju svi jednostavno zovu Baća, dala je, uz podršku svoje asisentkinje Ksenije, osvrt na uslugu stanovanja uz podršku i opisala je na interesantan način kako izgleda život u jednom od stanova u kome je smeštena.
– Meni je baš super. Imam svoje društvo. Ovde mi je baš lepo, navikla sam se. Imam lepu asistentkinju Kseniju koju mnogo volim, kao i sve ostale. Dan u stanu mi je čaroban. Ujutru kad ustanem, namestimo krevet, obavimo higijenu, postavimo sto, neko napravi doručak. Posle doručka operemo sudove. Posle toga uživamo, slušamo muziku. Život u stanovanju je lepa i dobra usluga. Posle jela dolazi sređivanje, spremanje za radni centar. Moja asistentkinja Boba, koju mnogo volim, ona je kreatorka i balerina. Ona pravi dekupaž, nakit i sa njom to radimo i mi.
Baća je opisala i kakvi su planovi korisnika kada je reč o predstojećim praznicima:
– Društvo u centru nam je veselo. Stižu novogodišnji praznici i u centru će biti raspust i biće nam super. Imaćemo i proslavu u centru, to mi je potvrdila Maja, koju mnogo volim. Naše veselo društvo će đuskati i uživati i tako ćemo se oprostiti od stare i dočekati novu godinu.
Na pitanje asistentkinje da opiše aktivnosti koje je Udruženje „Na pola puta” realizovalo u toku godine u sklopu usluge stanovanje uz podršku, Baća je otkrila detalje koji potvrđuju da sama usluga, ali i angažovanje celog tima Udruženja „Na pola puta” zaslužuju aplauz i duboki naklon.
– Tokom godine imamo izlete. Ove godine smo bili u Somboru, to mi je omiljeni izlet. Letos smo išli na more i to dvaput, na više dana. Jelka i ja na more idemo autobusom. Jeste lepo, ali je naporno, dugo traje put. Tokom dana tamo idemo na plažu, plivamo, družimo se. Tokom meseca često uveče idemo u pozorište, na koncerte, u bioskop. Bili smo više puta. Ovaj mesec ću pamtiti jer smo bili u Somboru, pa u Narodnom muzeju Beograd, u pozorištu „Apolo” na predstavi o Banović Strahinji. Moram da se pohvalim i da sam pre dva meseca bila na koncertu Zorice Brunclik. To je bilo spektakularno. Jasmina me je iznenadila jer me je odvela gore i upoznala sam Zoricu i fotografisala sam se sa njom. Imam tri fotografije.
Društveni život korisnika usluge stanovanja uz podršku veoma je bogat i raznovrstan.
– U stanu gde živim primam posete, dolaze mi sestre, tetka, bata, Sandra… I ja odlazim u posete, kod Goluba. Odlazimo i u kafiće. Bili smo na Tamišu, još čuvam slike. Tri puta sam već bila i u novom kafiću „Zvuci srca”, tamo je jako lepo. Posebno mi se sviđa Vekica, tako joj ja tepam, ona je super žena. Družim se i sa korisnicima iz drugih kućnih zajednica, ponekad odlazimo jedni kod drugih u posete. Volim te posete. Rođaci, kao što je moja tetka, mi poštom šalju pakete. Dobijem svašta lepo: šminku, kozmetiku, pribor za crtanje… Uvek sam zadovoljna sa svim asistentima. Oni nam daju podršku i nama je ovde stvarno mnogo lepo – poručuje Baća, a njene reči na najlepši mogući način zaokružuju priču o jednoj od zaista najhumanijih usluga namenjenih osobama sa invaliditetom koje trenutno postoje.
Fotografije: Udruženje „Na pola puta”
Ovaj tekst je objavljen u okviru projekta „Obezbeđivanje održivosti usluge stanovanja uz podršku za osobe sa invaliditetom“ koji se realizuje u okviru programa „Podrška Evropske unije socijalnom stanovanju i aktivnoj inkluziji“ koji finansira Evropska unija, a sprovodi UNOPS.
