Momak iz Pančeva Ognjen Oberknežev (17) još jedan je u nizu mladih ljudi koji su i pre punoletstva uspeli da proslave i zaduže svoj grad. Ima takvih mnogo, ali neke su priče ipak posebnije od drugih, baš kao što je s ovom slučaj…
Ognjen je nedavno sa reprezentacijom Srbije, osvojio bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u rukometu i to za gluve i nagluve osobe.
Planetarni uspeh o kakvom mnogi sanjaju, čini se, ipak nije i najveća pobeda za Ognjena i njegovu porodicu. Bilo je u životu ovog momka i većih borbi i „skupljih“ trijumfa, a ovaj poslednji došao je samo kao kruna, kao nagrada za sve prethodno proživljeno…
„Samo da su deca zdrava” – rečenica je koju je svaki roditelj ponovio nebrojeno puta, uvek verujući i nadajući se da će i biti tako. A šta kada se zdravstveni problem ipak desi? Samo oni koji su to doživeli i kojima je borba protiv neke bolesti ili nepravilnosti u funkcionisanju organizma postala svakodnevnica, znaju kakve životne izazove to donosi.
Na sreću, neki od klinaca koji su se od malih nogu susretali sa ozbiljnim zdravstvenim izazovima, kasnije u životu postali bi pravi heroji modernog doba. Prepreke su ih samo ojačale.
Jedan od njih je, slutite već, i junak naše današnje priče koji do svoje četiri godine ništa nije čuo.
Ognjen Oberknežev je rođen 8. marta 2006. godine, a njegov put nije bio jednostavan gotovo od samog dolaska na ovaj svet. Najveću snagu u ovoj priči sa srećnim krajem svakako su morali da pokažu i tata Damir i mama Marina koji su se grčevito borili da se njihovom sinu koliko god je moguće vrati čulo sluha – i uspeli su!
– Ogi je do svoje četvrte godine živeo u svetu tišine. Nije pomagao nijedan aparat. Dugo, baš dugo smo čekali tender za ugradnju kohlearnog implanta, a onda, kada smo to dočekali i kada je zahtevna procedura obavljena, dogodilo se da su elektrode na implantu postale neispravne posle svega tri meseca. Ognjen je morao na još jednu operaciju. Usledila je nova neizvesnost baš kada smo se malo opustili i pomislili da je sve krenulo nabolje – priča Ogijeva mama Marina, koja i sama potiče iz sportske porodice.
Na sreću, naredna operacija je urađena u Novom Sadu, a Ognjena je sticajem okolnosti operisao čuveni lekar iz Španije koji je baš u to vreme došao na svetski kongres.
– Čak je operacija našeg sina prikazivana na video-bimu ostalim lekarima. Od tada, sve ide kako treba. Išli smo na rehabilitaciju, bilo je u početku i problema sa govorom, ali, malo pomalo, Ogi je sve uspeo da nadoknadi. Bio je redovan đak OŠ „Miroslav Antić”, a sada je učenik Mašinske škole – kaže Marina Oberknežev.
I zaista, životna i sportska priča ovog vedrog, nasmejanog i evidentno jako talentovanog momka, mnogima može da posluži kao primer da nikada ne treba odustajati.
– Prvi put sam se sa rukometnom loptom susreo na kampu za gluve i nagluve u Karatašu. Mama me je upisala i poslala, pošto je i sama trenirala rukomet, pa valjda zbog toga. Trener mi je tada bio Željko Kukić, sadašnji selektor reprezentacije i izgleda da sam ostavio baš dobar utisak, jer je slao moje snimke i Milivoju Brakočeviću, ocu čuvene odbojkašice Jovane, a treneru naše rukometne reprezentacije za gluve i nagluve koji je u to vreme bio u Italiji… Tako je sve i počelo. Mića je posle zvao moju mamu, rekao joj je da sam jako talentovan i da treba da nastavim da treniram u Pančevu. Postao sam član Rukometne akademije Dinamo, gde su me Goran Belić i trener Nikola Janevski sjajno prihvatili – počeo je svoju rukometnu priču osvajač bronzane medalje na Svetskom prvenstvu za gluve i nagluve.
Prvenstvo je počelo svečanim otvaranjem 3. jula i trajalo je 12 dana, sve do 15. jula. Pored naše selekcije, na turniru su učestvovale i Hrvatska, Nemačka, Danska, Turska, Kenija, Kamerun…
Baviti se bilo kojim sportom bez čula sluha nije nemoguće, ali nije ni jednostavno. Pogotovo kada je reč o sportu gde pomagala iz bezbednosnih razloga ne smete da koristite.
– Kada igraju reprezentacije, slušni aparati moraju da se skidaju, što jako otežava igru. Treba pratiti sudiju i gledati šta je u datom trenutku odsudio, ali snalazim se nekako. Nadmetanje u Danskoj je bilo prvo veliko takmičenje za mene, a bio sam ubedljivo najmlađi. Izuzetno teško je bilo protiv selekcije Hrvatske, imaju mnogo jak tim, ali ja sam u tom meču postigao šest golova i proglašen sam za najboljeg igrača utakmice, iako smo izgubili – vidi se po pogledu i osmehu da je Ogi ponosan na svoje partije ali i na saigrače.
U početku, trener naše izabrane selekcije plašio se da mladog Oberkneževa ubacuje u vatru, strahovao je da ga neko ne povredi, jer je za rivale imao znatno starije, iskusnije i fizički jače igrače. Ali onda je Ognjen pokazao da apsolutno nema razloga za brigu. Svojim majstorijama na terenu oduševljavao je gotovo sve. Sem protivnika, naravno.
– Dobijao sam šansu i protiv Danske i Nemačke, u utakmici za treće mesto protiv Turske uspeo sam da se upišem u listu strelaca. Sve je bilo sjajno. Posle osvajanja bronze usledila je i zajednička večera uz muziku. Imali smo vremena i za obilazak znamenitosti Kopenhagena. Pre samog odlaska na svetski šampionat boravili smo u Kikindi na pripremama. Sve je to organizovao naš kapiten, sjajni golman Vladimir Tepavac – prepun je utisaka sa ovog značajnog takmičenja mladi Pančevac.
Bronzanu rukometnu reprezentaciju gluvih Srbije koju je predvodio trener Željko Kukić činili su vrhunski igrači: Vladimir Tepavac, Admir Duraković, Đorđe Tomićević, Božidar Nikolić, Aleksandar Stojković, Uroš Stojković, Radovan Mićanović, Miroslav Ćalić, Alen Muradić, Ognjen Oberknežev, Zlatko Matić, Milan Suvajdžić, Danijel Rokić, Nemanja Milanović i Srđan Tenić.
Ognjen Oberknežev je sada i stipendista ministarstva, budući da je i član nacionalnog tima, redovan je učenik Mašinske škole i jako je srećan i ponosan što su ga posle velikog uspeha zvali drugari i čestitali mu na odličnim utakmicama.
– Iskoristio bih ovu priliku da se zahvalim i razrednoj Biljani Đorđević, koja mi uvek izlazi u susret oko svih obaveza koje imam van škole. Moram da usavršim i znakovni jezik zbog komunikacije sa saigračima u reprezentaciji – ne zaboravlja ništa da istakne Ogi.
Tako priča ovaj mali heroj, koji je na pravoj životnoj muci izrastao u junaka. Ali pobednici su svi, cela porodica Oberknežev. I tata Damir i mama Marina, nekadašnji golman u ŽRK Pančevu i ćerka čuvenog pančevačkog fudbalskog trenera Gradimira Lale Stojanovića i Dragice Stojanović, koja je svojevremeno branila rukometni gol Trudbenika i Dinama, ali i braća Mateja i Luka i sestra Jovana. Svi su oni ponosni na svog šampiona. Nema sumnje da će im Ognjen u budućnosti dati još mnogo razloga za ponos.
—
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Tišinom ću ti reći” Udruženja „Pančevački omladinski centar“. Projekat je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
