Koliko puta vam se desilo da završite neki težak posao, na primer – okrečite, sve operete, rasklonite sednete sa se odmorite, srknete kaficu, pogledate u zid i – oblije vas hladan znoj!
Ugledali ste mrlju! Ili ste preskočili jedan deo.
Posao je gotov, kreča više nema. Nepravilnost koju ste zapazili je minijaturna i nalazi se u jedva vidljivom delu zida, ali to nema nikakve veze, jer – vi je vidite! I ništa drugo više nije važno, ni na šta drugo više i ne možete da se koncentrišete: glupa mrlja uništila vam je svu radost!
Ili, drugi primer: držali ste neki govor pred kolegama. Išlo vam je sjajno, briljirali ste. A onda ste se spotakli o sopstveni jezik i napravili lapsus. Ništa bitno, odmah ste se ispravili. Ali, avaj! Od čitavog govora, ne pamtite ni aplauze kolega, ni čestitanja, ni povišicu koja vam se smeši. Vi danima sebe kinjite zbog omaške u govoru koju ste načinili…
Sigurno i vi imate neki takav primer.
Možda i mnogo njih.
Ako ste se pronašli u opisu, evo sjajne priče koja bi vam mogla pomoći da se oslobodite tog mentalnog tereta pod kojim ste zaglavili. Kada je budete pročitali, sigurno će vam biti lakše i u svakoj narednoj sličnoj situaciji.
Autor je poznati budistički monah Ađan Bram, a priča je objavljena u zbirci „Krava koja je plakala”, koju je kod nas objavio „Vulkan”.
„Kada smo 1983. godine kupili zemlju za manastir, ostali smo bez ičega. Bili smo u dugovima. Na parceli nije bilo zgrada, čak ni šupe. Tih prvih nedelja spavali smo na starim vratima, koja smo jeftino kupili na otpadu; pod sva četiri ugla podmetnuli smo cigle kako ne bi ležala na zemlji. (Nije bilo dušeka, naravno – mi smo šumski monasi.)
Starešina je dobio najbolja vrata, sasvim ravna. Moja vrata bila su grbava, s popriličnom rupom u sredini, gde je, inače, bila kvaka. Bilo mi je drago što je kvaka skinuta, ali tako je ostala rupa na samoj sredini mog kreveta od vrata. Šalio sam se kako sad ne moram da ustajem iz kreveta da bih išao u toalet!
Ipak, ostala je žalosna činjenica da je kroz tu rupu vukla promaja.
Nisam baš mnogo spavao tih noći. Bili smo siromašni monasi kojima su potrebne zgrade. Nismo imali novac da angažujemo zidara – već sâm građevinski materijal bio je dovoljno skup. Zato sam morao da naučim zidanje: kako se priprema temelj, kako se ređaju malter i cigle, kako se podiže krov, obavljaju vodoinstalaterski poslovi – sve odreda.
Pre nego što sam se zaredio, bio sam teorijski fizičar i profesor u srednjoj školi, pa nisam bio naviknut na fizički rad. Posle nekoliko godina prilično sam se izveštio u zidanju, čak sam svoju ekipu prozvao Budističkom građevinskom firmom.
Ali kad sam tek počinjao, bilo je veoma teško. Možda izgleda jednostavno postaviti ciglu: malo maltera ispod, kucnete ovde, kucnete onde. Kad sam počeo da ređam cigle, kucnuo bih jedan ugao da bih ga poravnao, a na to bi drugi iskočio. Onda bih kucnuo taj drugi ugao, a cigla bi se pomerila u stranu. Kad bih je vratio na mesto, prvi ugao bi ponovo štrčao.
Da ne poverujete!
Pošto sam monah, imao sam strpljenja i vremena koliko god treba. Pazio sam da svaka pojedina cigla bude savršeno nameštena, ma koliko to dugo trajalo. Na kraju sam završio svoj prvi zid od cigala pa se odmakao da mu se divim.
Tek tada primetio sam – o, ne! – da su mi promakle dve cigle. Sve ostale bile su lepo poravnate, ali ove dve bile su nakrivljene.
Izgledale su grozno.
Kvarile su čitav zid.
Potpuno su ga upropastile. Dotle se cement već stvrdnuo i nisam mogao da izvadim te dve cigle, pa sam pitao starešinu mogu li da srušim ceo zid i počnem iz početka – ili još bolje, mogu li da ga razbijem. Sasvim sam zabrljao i bilo mi je veoma neprijatno.
Starešina je rekao: ne, zid mora da ostane.
Kada sam vodio prve posetioce kroz naš manastir u začetku, uvek sam pokušavao da ih ne vodim pored mog zida. Nisam voleo da ga iko gleda. A onda, jednog dana, možda tri-četiri meseca pošto sam ga završio, pratio sam jednog posetioca, a on je video taj zid.
„Lep vam je zid“, rekao je onako usput.
„Gospodine“, rekao sam iznenađeno, „da li ste ostavili naočari u autu? Da li imate problema s vidom? Zar ne vidite one dve loše cigle koje kvare ceo zid?“
Njegov odgovor potpuno je promenio moje mišljenje o tom zidu, o meni samom i o mnogim drugim aspektima života. Rekao je ovako:
„Da, vidim te dve loše cigle. Ali vidim i 998 dobrih.“
Bio sam zapanjen. Prvi put za više od tri meseca mogao sam da vidim ostale cigle u tom zidu, nezavisno od dve pogrešne. Iznad, ispod, levo i desno od loših cigala bile su dobre, savršene cigle.
Šta više, savršenih je bilo mnogo, mnogo više nego tih loših. Ranije su moje oči uvek videle samo te dve greške; za sve ostalo bio sam slep.
Zato nisam mogao da podnesem da gledam taj zid, niti da ga drugi gledaju.
Zato sam želeo da ga uništim.
Kad sam video dobre cigle, zid mi nije izgledao tako loše. Bio je, kao što reče onaj posetilac, lep zid. I dalje je tu, dvadeset godina kasnije, ali ja sam već zaboravio gde su one dve loše cigle.
Bukvalno više ne mogu ni da vidim tu grešku.
Koliko ljudi raskida vezu ili se razvodi zato što u svom partneru mogu da vide samo dve loše cigle? Koliko nas pada u depresiju ili čak razmišlja o samoubistvu, jer u sebi vidimo samo dve loše cigle?
A zapravo, postoji mnogo, mnogo više dobrih, savršenih cigala – iznad, ispod, levo i desno od tih loših – ali mi ih često prosto ne vidimo. Umesto toga, kad god pogledamo, naše oči usmere se samo na greške. Zato samo greške i vidimo i mislimo da samo one postoje, i zato želimo da ih uništimo.
I tako, nažalost, ponekad uništimo sasvim lep zid. Svi mi imamo svoje dve loše cigle, ali u nama postoji i mnogo više od tih grešaka.
Kada to uvidimo, nije sve tako loše.
Ne samo što možemo da živimo u miru sa sobom, pa i sa svojim greškama, već možemo i da uživamo u životu s partnerom. To je loša vest za advokate za razvod, ali dobra za vas.
Mnogo sam puta pričao ovu anegdotu. Jednom takvom prilikom prišao mi je zidar i poverio mi profesionalnu tajnu.
„Mi zidari često grešimo“, rekao je, „ali onda kažemo klijentima da je to originalni detalj kakav nema nijedna druga kuća u kraju. I onda im naplatimo nekoliko hiljada dolara više!“
Prema tome, originalni detalji u vašoj kući verovatno su nastali kao greška. Isto tako, ono što smatrate greškom kod sebe, kod svog partnera ili u životu uopšte, može postati originalni detalj koji će obogatiti vaš život čim prestanete da mislite samo na to.”
