Naša poslednja tema u okviru ovogodišnjeg serijala „Tišinom ću ti reći” jeste informisanje gluvih osoba. Proverili smo kako gluvi dolaze do informacija koje ih interesuju na svakodnevnom nivou.
Pitali smo ih da li su im dostupni sadržaji na znakovnom jeziku, koji televizijski formati su prilagođeni njihovim potrebama, mogu li da prate filmove i serije i šta „konzumiraju” na internetu. Interesovalo nas je šta oni stvarno žele, a šta je njihova realnost kada je reč o ovoj oblasti.
I evo šta smo saznali.
Izbor nikakav
Penzionerka Snežana Gligorić iz Pančeva ima 63 godine. Ona dane provodi baš penzionerski: kako kaže, uglavnom sprema i čisti po kući, kuva i ide u nabavku. Uz, to pričuva unuke na par sati i malo se poigra s njima, provede neko vreme za sinom i sa snajom. Voli da gleda televiziju onoliko koliko može. Ponešto pročita i pogleda i na internetu.
– Na televiziji gotovo uopšte nema sadržaja na znakovnom jeziku. Koliko je meni poznato, jedino na prvom programu RTS-a postoje vesti u pola osam uveče koje se prevode na znakovni jezik i to je sve. Ako propustite te vesti, nećete biti informisani tog dana, bar što se televizije tiče. Moraćete da se snalazite. Po tom pitanju je situacija bila nešto bolja samo tokom pandemije virusa korona. Tada su više informativnih emisija prevodili na znakovni jezik, pošto je situacija bila vanredna i svi smo morali da znamo šta se dešava – kaže Snežana.
Ona skreće pažnju na činjenicu da nijedan drugi tip emisije osim informativnih nema prevodioca za znakovni jezik.
– Ispada da gluve zanimaju samo vesti, a nije tako, smatram da bi i mnoge druge emisije trebalo da se prevedu. Rado bih pratila sadržaje o zdravlju i prevenciji, o zakonima koji se tiču gluvih, a naravno i zabavne i kulturne emisije. Ovako stalno moram da pitam ukućane da mi objasne šta su rekli na televiziji kada vidim da je u toku neki interesantan prilog – žali se Snežana.
Šta kažu, šta kažu?
Sandra Jovanović Janjanin je prevodilac za znakovni jezik u Međuopštinskoj organizaciji gluvih i nagluvih Pančevo i dete je gluvih roditelja. Ona ističe da je i sama zapazila slične probleme i u kući svojih roditelja i među članovima organizacije. Kad je neki sadržaj na televiziji u toku, glavno pitanje koje ćete čuti od gluvih je: „Šta kažu, šta kažu?”.
– Nema serija i filmova prevedenih na znakovni jezik ili čak snimljenih na jeziku gluvih i to je velika šteta. Mnogo puta se desilo da vidim da im je neki program primamljiv, zanimljiv, gledali bi, a ne čuju. Ako dobro čujete, razmislite i sami koliko toga biste propusti da su vam dostupne samo vesti u jednom terminu dnevno, dok su svi drugi sadržaji mutirani. Evenutalno bi imalo smisla gledati filmove i serije sa titlom, sve drugo bi bilo frustrirajuće – poručuje Sandra.
Isto mišljenje deli i Jasmina Ilić, gluva osoba i mlada majka dvoje nagluve dece:
– Nisu samo vesti ono što nas interesuje, a to je jedino što nam je dostupno, jer samo tu postoji prevodilac. Rado bih gledala i neki naučni sadržaj ili nešto iz oblasti kulture. Teško mi pada kad vidim da neko nešto gleda i smeje se, a ja ne znam čemu se smeje, pa je potrebno da prekinu da prate program da bi mi objasnili. Jedna ćerka ima ozbiljno oštećenje sluha, a ide u srednju školu i znam da bi njeno obrazovanje bilo daleko potpunije kad bi bilo naučnih i drugih emisija koje nju zanimaju prevedenih na znakovni jezik – navodi Jasmina.
Videi na društvenim mrežama kao spas
Ana Nakić kaže da rado gleda video-sadržaje na Jutubu, gde možete i da uključite da se titl generiše automatski (iako dobro radi uglavnom samo na engleskom jeziku), kao i na društvenim mrežama kao što su Instagram, Fejsbuk i TikTok.
– Volim modu i pratim video-klipove tipa „uradi sam”. Tu i bez mnogo reči možete naučiti kako se nešto pravi, kako izgleda renoviranje kuće, kako se izrađuju ukrasi za novu godinu i drugi ručni radovi, kako sašiti nešto… Tu već ima sadržaja koji se mogu pratiti. Kada naiđete na nešto gde osoba samo govori, a nema titla, ili joj čitate s usana ili jednostavno skrolujete dalje. Sigurno tako propuštamo dobar deo zanimljivog sadržaja, ali šta da se radi – kaže Ana.
Njoj se dopada to što kreatorima sadržaja za društvene mreže sve više raste trend da se videi titluju zbog činjenice da i ljudi koji čuju često ne mogu da uključe ton na telefonu jer sadržaje prate dok su u gužvi: iz autobusa, sa posla, dok negde čekaju na nešto ili čak uveče iz kreveta dok ostali ukućani spavaju.
– To nam je sada spas. Pozdravljam titlovanje videa i smatram da je to možda način da i osobe koje čuju malo bolje razumeju potrebe gluvih osoba. Barem imamo lep primer da im to dočaramo, a to su upravo sadržaji koje ni oni ne mogu da prate kada je ton isključen – poentira Ana.
Iz ovih svega nekoliko crtica jasno je sve. Sadržaja za gluve osobe na našim televizijama nema i to je trenutno ključni problem kada je reč o njihovom informisanju. To i ne bi morao da bude problem ukoliko bi se emiteri obavezali zakonom da prevedu ili makar titluju veći broj različitih formata. Zasigurno bi veću gledanost dobili i oni koji se dobrovoljno odluče da kreiraju takve sadržaje.
U međuvremenu gluvima preostaju društvene mreže, portali i štampa. Dobra vest je da nauka i tehnologija napreduju munjevitom brzinom, da veštačka inteligencija polako pokazuje svoje čudesne moći i da iz dana u dan nastaju nove aplikacije i programi koji nam olakšavaju život. To daje nadu da će se naći i aplikacija ili softver koji će gluvima rešiti ili makar znatno umanjiti probleme kada je o televizijskim sadržajima. Videćemo.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Tišinom ću ti reći” Udruženja „Pančevački omladinski centar“. Projekat je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
